Балате и мадригали Франческа Ландинија

Ландини је већ средином века постао активан у уметничком животу Фиренца, а претпоставља се да је био и веома близак пријатељ Петрарке. Шездесетих година 14. века боравио је на северу Италије, где су остала сачувана нека од његових дела, попут мотета посвећеног Андреи Контаринију, венецијанском Дужду.

По повратку у Фиренцу, Ландини је радио у манастиру Светог Тројства а касније и у цркви Сан Лоренцо, а учествовао је у изради више оргуља у значајним фирентинским институцијама укључујући и оне у катедралној цркви Санта Марија дел Фиоре.

Ландини је био један од најистакнутијих представника италијанске „арс нове", а иза њега је остало 154 остварења, готово искључиво световне музике. Наиме, иако има података да је писао и духовна дела, ниједно није сачувано, те његов опус данас броји је преко 130 балата, девет мадригала, четири мотета, и по један вирле и качу.

Стилски, Ландинијев опус је веома разноврсан – од једноставних песама до високо-стилизованих композиција са употребом канона или изоритмичких структура. Најупечатљивија карактеристика Ландинијеве поетике јесте изразита мелодичност, а његово име се данас користи за каденциону формулу која подразумева уметање субмедијанте између вођице и тонике, такозвану Ландинијеву каденцу. Наиме, иако он није био први аутор који је употребио ову каденцу, био је један од оних који су је најсистематичније примењивали, те је још у средњем веку повезиван са њом.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић