Жак Дифли и чембалисти

У последњим деценијама популарности чембала у париским салонима, комади посвећени одређеној особи – било истакнутом музичару, пријатељу или мецени – били су све омиљенији, потискујући не само комаде у облику барокних игара, већ и типично француске карактерне слике. Најзначајнији композитор из последње генерације француских чембалиста, рођених двадесетих година 18. века, био је Клод Бенињ Балбастр, родом из Дижона. Балбастрова Прва свеска комада за чембало, објављена 1759. године, садржи седамнаест комада од којих су први и девети у облику француске увертире, чиме је збирка подељена на две целине. Међутим, док су првих осам комада у тоналитетима це мола и Це дура, те тако обликују својеврсну свиту, преосталих девет комада не одликује тонално јединство. Сви комади су осмишљени као портрети француских племића и особа блиских композитору. Чућете пет комада из ове збирке у извођењу Жан-Патрис Броса: први, у облику увертире, посвећен генералу Ане-Николи Роберу де Казу, Балбастровом мецени, други, посвећен племићу из породице Ерикур и осмишљен у облику алеманде, осми, портрет градитеља чембала Луја Шарла Белоа, четрнаести, у облику арије посвећене политичару Гијом-Кретијену де Малербу, те једанаести комад, који представља жигу посвећену официру краљевске војске, маркизу Лижеаку.

Четврту и последњу свеску својих комада за чембало Дифли је објавио 1768. године, када је зенит његове славе као водећег париског чембалисте и композитора за овај инструмент већ прошао. Дифлијево присуство у јавном животу Париза након ове збирке било је скромно. Две деценије касније, 1788. године, изашао је несвакидашњи оглас у дневној штампи, у којем се поставља питање да ли је Дифли још увек жив и да ли постоје његови наследници. Дифли је преминуо годину дана касније, последње године проживео је веома скромно. Није поседовао ни чембало и није имао наследнике.

Дифлијева Четврта свеска, састоји се од шест комада, који су, као и у случају Балбастрове Прве свеске, сви одреда посвећени важним личностима Париза који су утицали на композиторову каријеру. Између осталог, музичке портрете су завредили господин Де Сартин, који је био задужен за издавање дозвола за јавне концерте у Паризу, барон Дримон, који је Дифлију обезбедио годишњу пензију, инжењер Де Вокансон, као и маркиза Де Жиње, којој је упућена и насловна посвета овог издања.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски