Музика 18. века

У тренутку када се Волфганг Амадеус Моцарт преселио у Беч 1781. године, при двору је деловала зингшпил трупа коју је основао цар Јозеф II, како би помогао локалне уметнике, али и да би уштедео новац који се издвајао за ангажовање иностраних оперских извођача. Две године касније, 1783, формирана је и дворска комична опера, у којој су учествовали и познати певачи из Италије. У наредним годинама, обе трупе су извеле неколико веома успешних дела, како Моцарта, тако и капелмајастора дворске комичне опере Антонија Салијерија, те гостујућег композитора Висентеа Мартина и Солера. Иако је због скупог рата са Турском зингшпил трупа расформирана, а буџет комичне опере значајно смањен 1788. године, замах који је развој ових жанрова добио током владавине Јозефа II, настављен је и после његове смрти, пре свега захваљујући стварлаштву Моцарта и Салијерија.

Дела која ћете вечерас слушати, написана су за пет певачица из зингшпил и комичне оперске трупе царског двора: Катарину Кавалијери, Ненси Стораче, Луизу Ласки Момбели, Адријану Ферарезе дел Бене и Луиз Вилнев.

Катарина Кавалијери је била рођена Бечлијка, која је читаву каријеру провела у позориштима везаним за царски двор. Била је најцењенија аустријска певачица, чији је учитељ певања био Антонио Салијери, али је ипак њена уметност остала у сенци итаљанских примадона. Цар Јозеф II је ценио њену спремност да изводи и италијански и немачки репертоар, али је са друге стране био свестан њене крутости као глумице и поред сјајне вокалне технике. Моцарт је за њу написао неке од својих најупечатљивијих женских улога, међу којима је и Констанца из Отмице из сараја, као и ревидиране улоге Елвире и Грофице из Дон Ђованија.

Друга велика дива Беча Моцартовог доба била је Ненси Стораче. Рођена у Лондону, ова уметница се са четрнаест година преселила у Италију, где је убрзо стекла статус примадоне. Са седамнаест година дошла је у Беч, где су локални композитори, међу којима су Моцарт, Мартин и Солер и Салијери похрлили да компонују за њен глас. Поред изузетне вокалне интерпретације, Ненси Стораче је била чувена по глумачким способностима, као и по изузетно израженом комичарском таленту

Италијанска певачица Адријана Ферарезе дел Бене је у Беч дошла 1788. године, где је пре свега изводила улоге у комичним операма. Савременици су истицали њен „невероватно висок и низак регистар“ и тврдили да међу „бечким зидовима никада није одзвањао такав глас“, али су и са жаљењем приметили да њене глумачке способности далеко заостају за њеним вокалним потенцијалом. Због овог недостатка, Адријана Ферарезе је углавном изводила озбиљне улоге у буфо операма, док су захтевнији глумачки задаци били поверавани Луизи Ласки Момбели и Луиз Вилнев.

Луиза Ласки је у Бечу наступила као прва Грофица у Фигаровој женидби, а њен таленат су савременици поредили са оним који је поседовала Ненси Стораче. Ласки је убрзо у аустријској престоници реализовала толико разноврсних улога, да је било тешко класификовати њен певачки фах. Ипак, њена каријера није дуго трајала, јер је изненада умрла 1789. године. На њено место дошла је Луиз Вилнев, иначе сестре Адриане Ферарезе дел Бене, која је наступила као Амор у опери Дијанино дрво Мартина и Солера, истићући се “шармантним изгледом, осећајном и експресивном глумом и прелепим певањем“. Ова певачица је очигледно оставила одличан утисак на Моцарта, који је ускоро почео да пише арије за Вилневову, које су интерполиране у постојеће опере Чимарозе, Солера и других, а затим и улогу Дорабеле у Тако чине све.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић