Француска балетска музика двадесетих година прошлог века

Како је у француској музици већ током деветнаестог века постојала реакција против вагнеријанског утицаја, Дебисијевог импресионизма и култа личности Сезара Франка, бројни француски уметници тражили су инспирацију у свакодневном окружењу, у циркусима, на вашарима, као и у популарним музичким жанровима.

Током Првог светског рата и Жан Кокто је пропагирао нови концепт музике. Наиме, по овом француском уметнику музика је требало да буде анти-романтичарска, да је у блиској вези са садржајима из популарне културе и да се одликује једноставним и јасаним изразом који је заснован на хумору. Када га је 1920. године Шведски балет ангажовао да напише ново сценско остварење, Кокто је позвао своје пријатеље, композиторе француске шесторке – Жоржа Орика, Артура Хонегера, Даријуса Мијоа, Франсиса Пуленка и Жермен Тајфер – да напишу партитуру. Једино је Луј Дире одбио да учествује на реализацији овог пројекта пошто се прикључио младим комунистима.

Балет Венчање на Ајфеловој кули замишљен је као надреалистичка фантазија коју је Кокто означио као Спектакл, односно као тајно венчање старогрчке трагедије и божићних пантомима. Наиме, прича балета везана је за Ајфелову кулу изграђену 1889. године и свадбену забаву која је представљена на сатиричан начин, док су посебно наглашени клишеи и баналности свакодневног живота. Дело је премијерно изведено у позоришту Шанзелизе у Паризу 18. јуна 1921. године, када је оркестром дириговао Дезире-Емил Енгелбрект. Партитура дела и оркестарски одломци су одмах потом загубљени. Године 1956. откривени су у Музеју игре у Стокхолму.

Емисију уређује Ирина Максимовић