Хенри Персл: Дидона и Енеј

За Персловог живота остало је забележено само једно извођење Дидоне и Енеја које је уприличено у Интернату за младе девојке у Челзију, чији је управник био Џозаја Прист, познати плесач и кореограф тог времена. Ова представа се десила током 1689. године, највероватније на пролеће, али је дело могло бити написано и коју годину раније.

Либрето Наума Тејта, базиран је на преводима и слободним прерадама четврте књиге Вергилијеве Енеиде. Ради се о трагичној љубави између Дидоне и Енеја, која се завршава њеним самоубиством из очајања јер ју је он напустио. Сам текстуални предложак је врло економичан и елиптичан, а неки кључни догађаји попут начина на који Дидона умире нису наведени, као ни њихов страсни сусрет у пећини.

Као формални образац за Перслово остварење послужила је опера Венера и Адонис његовог учитеља Џона Блоуа из 1683. године – трочина трагедија са алегоријским прологом, уз коришћење плеса како би се артикулисала прича и важну улогу хора који персонификује више групација – дворјане, ловце, аморе, вештице и морнаре. Уколико се осврнемо на историју Венере и Адониса извућићемо интересантне паралеле. Наиме, Блоуво остварење је написано за краља Чарлса II, а потом је адаптирано за Пристов интернат у Челзију, где су мушке улоге транспоноване за октаву како би девојке могле да их отпевају. У случају Дидоне и Енеја применом сличне праксе би се објаснило то што у најранијем штампаном извору наилазимо на улогу Енејa поверену баритону, тенору или контратенору, као и хор басова, који се тешко могао очекивати у Пристовом девојачком интернату, као и разрађене сценске дидаскалије које нису биле доступне аматерској школској представи. Из свега овога следи, да је опера Дидона и Енеј вероватно написана за професионално извођење – у позоришту или на двору. Сам либретиста и песник Наум Тејт, у једној својој песми, алудира да је цела опера алегорија о владавини Џејмса II кога представља Енеј и који дозвољава да га заведе чаробница и њене вештице – типична метафора за католичку цркву тог доба, због којих оставља Дидону, симбол британског народа.

Уредник Ксенија Стевановић