Музика за чембало

Овај немачки аутор који је стварао током 17. века, познат је пре свега по својим делима за оргуље. Захваљујући табулатурама откривеним у Целерферду средином XX века, данас се сматра једном од водећих личности плодне севернонемачке оргуљашке школе. Ипак, Шајдеманова дела за чембало су остала у сенци ових радова, иако заузимају чак четвртину целокупног сачуваног опуса овог аутора.

Као један од ученика Јана Питерсона Свелинка, међу којима су још били и Јакоб Преторијус, Паул Зајферт, Самуел Шајт и Мелхиор Шилт, Шајдеман је четири године боравио у Амстердаму, да би потом заузео место главног оргуљаша цркве Свете Катарине у Хамбургу. На овој позицији Шајдеман је остао више од 30 година, све до смрти 1663, током једне од епидемија куге. Шајдеман је, судећи према сведочанствима савременика, био омиљени Свелинков ученик, а о угледу који је уживао током живота, сведочи податак да је сачувано више његових дела за инструменте са диркама, него било код другог аутора тог доба.

Готово целокупан Шајдеманов опус био је посвећен инструментима са диркама: делима за оргуље којима ће утрти пут Дитриху Букстехудеу и Јохану Себастијану Баху и у мањој мери делима за чембало, која ћемо представити у вечерашњој емисији. Једно од најранијих Шајдеманових остварења за чембало је Фантазија ин Ге у којој откривамо до које мере је тада млади аутор усвојио Свелинков идиом, са његовим препознатљивим „ехо ефектима“, пре него што је развио много личнији израз. Шајдеман је направио отклон од варијационих композиција Свелинка и енглеских вирџиналиста, стварајући контрапунктски знатно сложенија дела, са ширим спектром коришћених фигурација. Касније током каријере окренуо се нешто једноставнијем изразу и хомофоној фактури, често комбинујући играчке ставове Алеманду и Куранту, чиме је антиципирао развој свитног циклуса карактеристичног за музику немачких земаља.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић