Владимир Гвозден: Авангарда и робно друштво

Владимир Гвозден сматра да „робно друштво несумњиво јесте облик повезаности између економске и културне сфере, који се ослања на пад форми и жанрова, као и на тријумфални поход еклектицизма. Потрошачка пракса се одавно проширила на свете земље уметности, образовања и религије, па су и авангардни покрети попут дадаизма апроприрани и претворени у легитимног члана скупине дискурса који учествују у продаји среће. Према песимистичком схватању Фредрика Џејмсона осуђени смо на испразне чинове понављања. Наравно, нејасни су критеријуми испразности, јер није извесно да је комерцијална сфера сасвим испразна, с обзиром на сложене односе друштвених модела и њене делотворности.

Поводом авангарде можемо поставити следећа питања: Како уметници реагују на успон робног друштва и на индустрију забаве? Шта могу понудити публици која већ у време између два светска рата радо прихвата производе те индустрије? На који начин авангарда испитује сложене однос између технологије, њене свакодневне употребе и преображаја обичног живота? Каква је веза између уметничких конвенција и свакодневне праксе? Авангарде су, како оправдано истиче један савремени истраживач, биле покушај да се изнова успостави догађај искуства унутар метафизичког пројекта рационализације. За историјску авангарду уметничко дело постаје застарело, приписано сфери приватности, субјективног искуства или пуким фантазијама. Формални експеримент авангарде није плодно посматрати искључиво као самосврховит и као аутоестетски, већ пре свега као део рефигурација модерног искуства. Обим те рефигурације је огроман и укључује кључне промене у робној естетици.

Иако авангарда рачуна са појавношћу која увек више обећава него што може да испоручи, она садржи и чин одбијања, то се никако не сме занемарити. Она препознаје, барем једним делом, савез робног друштва и уметности и покушава да разобличи однос бездушне производње света робе и ерзаца душе усађених у предмете кроз њихово псеудоуметничко улепшавање. Наравно, реч је о једној новој подели простора заједничког. Најпре, ту је премештање места уметничких делатности, а питање гласи: како је авангарда утицала на праксу твораца и презентера робе, оних који их слажу у излозима или стављају слике у каталоге, на творце плаката и различитих јавних визуелних порука?“

Владимир Гвозден, историчар књижевности, књижевни критичар и теоретичар, преводилац, запослен је на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је гостујући професор на Универзитету у Регензбургу, предавања по позиву је држао на универзитетима у Бамбергу, Гисену, Прагу, Сегедину и Лондону, гостујући истраживач био на универзитетима у Торонту, Инзбруку и Брну, лектор на Универзитету у Познању, радови су му превођени на мађарски, македонски, бугарски, шпански, пољски и немачки језик. Објављене књиге: Јован Дучић путописац: оглед из књижевне имагологије (2003), Чинови присвајања: од теорије ка прагматици текста (2005); Српска путописна култура 1914-1940 (2011); Књижевност, култура, утопија (2011); Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, ур. Бојана Стојановић Пантовић, Миодраг Радовић, Владимир Гвозден (2011); Nine Serbian Poets: Anthology of Contemporary Serbian Poetry / Девет српских песника: Антологија новије српске поезија (2012); Гордост (група аутора), Н. Сад, 2014; Књижевност и отпор, Н. Сад, 2015. Члан уредништва часописа Златна греда и Зборника за језик и књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник је награде Друштва књижевника Војводине за превод године (2005), Награде „Лаза Костић“ (2012) и награде Друштва књижевника Војводине за књигу године (2012).

Уредници Предраг Шарчевић и Оливера Нушић.