Ђоакино Росини: Срећна обмана

Ова опера на либрето Ђузепа Марије Фопе, премијерно је изведена 8. јануара 1812. године у театру Сан Моизé у Венецији. Доживела је велику популарност, а Росини је због овог успеха позван да напише још три опере за ово венецијанско позориште. Иако је означавана као фарса, музиколог Ричард Озборн – стручњак за Росинија – назива је опером семисеријом, односно, жанровски је смешта у мелодраму са буфо елементима. Оваква класификација више одговара духу времена, у којем су почеле да преовладавају сентименталне приче над класичном, фарсичном комедијом.

Радња опере одвија се у рударском градићу поред мора, а у средишту заплета је откривање правог идентитета и исправка неправде спрам Изабеле, жене Војводе Бертранда, за коју сви верују да је одавно умрла. Главни зликовац Ормондо је наиме био заљубљен у Изабелу, али пошто је она имала срећан брак одлучио је да јој напакости. Раширио је трач о њеном неверсту, а потом ју је уз суделовање свог помоћника Батонеа послао у чамцу далеко на пучину. Ипак, спасао је рудар Таработо, и она је постала његова нећака Низа. Радња опере се дешава десет година после наведених догађаја. Војвода Бертрандо треба да посети руднике. Изабела која још увек воли свога мужа открива коначно свој идентитет рибару Таработу који јој обећава помоћ. Војвода се појављује у пратњи Ормонда и Батонеа. Он још увек воли своју несталу жену, иако верује у гласине да му је била неверна. Батоне схвата да је Низа, прерушена Изабела и са Ормондом се спрема да је отме те ноћи, али Таработо начује њихов план. Војвода и Таработо, праве успешну замку за зликовце међу галеријама рудника, те правда коначно стиже за пар који коначно може да настави да живи у брачној срећи.

Изабелине арије, фини ноћни трио при крају опере и буфо сцена између Таработа и Батоне, у којој свако неуспешно покушава од другог сазна нешто о мистериозној девојци, доприносе да се ова партитура сматра једном од најоригиналних у Росинијевом раном стваралаштву.

Уредник Ксенија Стевановић