Историјски снимци

Малер је открио Бруна Валтера, позвавши га да 1901. године постане његов асистент у Бечкој државној опери. Поред тога што је у историји записано да је премијерно извео Малерове Песме о земљи и постхумно Девету симфонију, Бруно Валтер је целог живота био везан за Малерово стваралаштво и због блискости коју је делио са композитором сматра се једним од најбољих и свакако најаутентичнијих извођача његових дела.

На почетку 50-их година Валтер се интензивно бавио Малеровим опусом, изводећи га широм Америке, и у Европи посебно на Салцбуршком фестивалу који је одиграо велику улогу у пропагирању Малерових дела. Стручњаци примећују да је Валтеров однос према оркестру Бечке филхармоније близак и присан, што је посебно случај у симфонијама Густава Малера – композитора историјски везаног за овај ансамбл. Ипак и на другим снимцима, из истог периода на којима Валтер диригује Малерову Четврту симонију чује се његов особени однос према делу – то је пре свега истицање богатих оркестарских линија, њихових преплета, снажна бас линија у уводу симфоније, као и контрола фразирања и јасноћа целокупне симфонијске структуре. При том, Валтер никада не прибегава сентименталним аспекатима Малерове музике, већ истиче његову дубинску афективну потку. У Четвртој симфонији – њен светли, али и амбивалентни карактер – посебно је потцртан наступом Ирмгард Зефрид која успева да буде истовремено радосна и занесена, преносећи на прави начин значење песме Небески живот, по којој “Нема те земаљске музике која може да се пореди са нашом”. Овај својеврсни Малеров метафизички оптимизам и тежњу ка оностраном, Бурно Валтер ваја непосредно и јасно, уз емотивну ургентност својствену једино живом концертном музицирању. Сам снимак, иако остварен на јавном извођењу, плени богатством свог моно звука, иако се с времена на време осећа засићење микрофона и мање дисторзије у високом регистру.

Уредник Ксенија Стевановић