Керолин Кејн: Пластични сјај

„Откако је током прошлог века почела да буде саставни део све шире породице чудесних предмета са безбројним различитим наменама и применама, пластика је као и онда када се појавила, почела да се проглашава за панацеју, алхемијско чаробњачко чудо које је створио човек, а којим се рационалном хемијом трансформише природа. Међутим, у последњих неколико година пластика се све чешће налазила на удару бројних критика због њених лоших утицаја на живи свет”, пише Керолин Кејн у тексту који би се с правом могао одредити као једна кратка историја ове полимерне супстанце.

Према ауторкином мишљењу: пластика је постала популарна захваљујући буржоазији из друге половине деветнаестог века; Џорџ Истман је 1880. почео да производи филм за фото-апарате од целулоида које је изумео Џон Весли Хајат 1870; у златно доба америчког предузетништва (20-их и 30-их година двадесетог века) палстика је одиграла кључну улогу у обликовању холивудског гламура; знатан број визуелних уметника је почео да гравитира према пластици 1960-их година. Међу првим тродимензионалним пластичним уметничким радовима, који су утрли пут каснијим, били су: провидна Бела студија Вилијема Рајмана (1961), потом Ноћна крила (1960) и Катедрала (1958) од плексигласа Фреда Дрехера, Поред обале Мајкла Чилтона, као и радови у акрилику Еда Мекгована и Бруса Бизлија из педесетих година и разнобојне пластичне скулптуре Крејга Хауфмана. Нови жанр нагињао је углађеној и светлуцавој естетици која је одражавала опуштену, аеродинамичну лепоту послератног индустријализма.

С друге стране, данас се уметничким делима од пластике махом скреће пажња на еколошке проблеме. Као примере таквих радова Кејн наводи два пројекта уметника из Сијетла Криса Џордана – Изражено у бројевима: Амерички аутопортрет (2007) и Мидвеј: Порука из вртлога (2009), као и серију фотографија канадског уметника Едварда Буртинског под називом Кина рециклира (2004). „Ова дела воде посматрача кроз визуелни лавиринт боје и истовремено спајају апстракцију са кошмарним реалностима високотехнолошког глобалног отпада...  Негде у 2015. години уобичајена разнобојна пластика светлуца са површина мора и океана, из стомака сисара и као електронски отпад лежи широм руралне Кине, Индије и Пакистана. Ово је ретроградно узвишено: необично и несхватљиво у својој потпуној свеприсутности”, закључује Керолин Кејн.