Музика на Бечком конгресу

Бечки конгрес био је, међутим, много више од дипломатског састанка: по први пут су се на једном месту сусреле скоро све крунисане главе Европе, њихови изасланици, генерали и чиновници. Поред званичних преговора, који су се по правилу одвијали на највишем нивоу и укључивали само високе дипломатске представнике великих европских сила-победница, бројни учесници Бечког конгреса још чешће су имали прилику да се сусретну и дискутују на неформалним окупљањима – баловима, позоришним приредбама, салонима, и слично. Културни живот Беча је захваљујући томе доживео процват – позоришне дворане биле су попуњене, док су се концерти одржавали скоро свакодневно.

Бечки конгрес био је изузетно значајан догађај и у каријери Лудвига ван Бетовена. Наиме, иако је био Бетовен био водећи композитор у аустријској престоници, често хваљен у немачкој штампи и упоређиван са подједнако славним претходницима, Хајдном и Моцартом, неформалну титулу највећег европског музичког генија, стећиће захваљујући међународној публици која се окупила на Бечком конгресу. Наиме, за време трајања овог догађаја, са великим успехом поново је постављена Бетовенова опера Фиделио, а извођене су и његове симфоније из „херојског“ периода. Ова дела су побрала симпатије публике између осталог и јер су одлично одговарала победничкој атмосфери самог скупа, који је прослављао победу савезника над Наполеоном, представљеним као тиранином. Међутим, Бетовенова публика није морала да само посредно закључује о политичком значењу његових дела; композитор је, наиме, написао неколико опуса у којима је експлицитно славио победу савезника, а која су током конгреса често извођена заједно са његовим опусима у жанровима апсолутне музике, попут симфонија, што је одлучујуће допринело успеху његових дела. Једна од ових композиција је кантата Величанствени тренутак која је компонована за само отварање Бечког конгреса и премијерно изведена на концерту 29. новембра 1814. године. Текст кантате, који се директно обраћа учесницима конгреса као тријумфалним победницима, написао је Алојс Вајсенбах, а предвиђа уводну хорску нумеру, речитатив и арију са хором, каватину, квартет, те завршни хор. У виду алегоријских ликова појављују се „геније“, „пророк“, „Беч“ и „народни вођа“. Интересантно је поменути и да управо од овог дела полазе модерна преиспитивања уврежене идеализације Бетовена као чистог музичког генија, чија се дела могу посматрати ван друштвено-историјског контекста у коме су настала, или, пак, као поборника прогресивних, револуционарних стремљења. У том смислу посебно су интриганте музичко-стилске паралеле које се могу повући између ове кантате, којом се прославља рестаурација европске конзервативне елите, и финала Девете симфоније, која се уобичајено види као химна прогресивним идеалима човечанства, управо онима које је прокламовала Француска буржоаска револуција.

Поред ове кантате, на концерту Бетовенових дела који је приређен поводом отварања овог скупа у новембру 1814. године, изведена је и његова Седма симфонија, као и још једно оркестарско дело, Велингтонова победа, или Битка код Виторије. Ову пригодну симфонију Бетовен је написао годину дана раније како би обележио победу британске војске предвођене Велингтоном над Наполеоновим савезницима у Шпанији и посветио ју је британском регенту, будућем краљу Џорџу IV. Иако иницијално замишљена као дело за механички оркестар, Бетовенова концепција дела убрзо је прерасла ове оквире, те је у коначној верзији дело инструментирано за необично велики састав у којем су значајно проширене секције лимених дувачких инструмената и удараљки: Бетовен је предвидео чак шест труба, као и специјалне ефекте, попут пуцња из пушака и употребу артиљеријске паљбе, што се у модерним извођењима дела изузетно ретко приређује. Не чуди што је у еуфорији победничке Европе Велингтонова победа била један од опуса који су Бетовену донели највише новца, те композиција која га је начинила миљеником британске публике.

У емисији ћете чути још две Бетовенове композиције које су настале као нумере за оперске представе које је Фридрих Трајчке приредио у Бечу у току конгреса. Приређујући патриотску оперу Добре вести 1814. године, Трајчке је позвао бечке композиторе да компонују поједине нумере, при чему је Бетовен био аутор завршне нумере, Германиа, која је била замишљена као алегоријска химна у славу Немачке. Друга нумера настала је наредне године и такође представља завршни хор, овог пута за Трајчкеов зингшпил Тријумфалне капије, који је такође осмишљен у духу победничке атмосфере Бечког конгреса.

Аутор емисије: Срђан Атанасовски