четвртак, 06.08.2015, 20:02 -> 17:48
Извор: Трећи програм
Вагензајл и Бечка симфонијска школа
У петој, завршној емисији циклуса којим обележавамо 300 година од рођења овог аустријског композитора, Вагензајлове симфоније слушаћемо у контексту дела његовог млађег савременика, Јохана Баптисте Ванхала.
Вагензајлова Симфонија у Е-дуру, штампана у Бечу 1761. године као трећа у опусу 13, представља један од врхунаца композиторовог симфонијског опуса. Занимљиво је упоредити карактере прва два става ове Вагензајлове симфоније са описима које је његов савременик, естетичар и музички критичар Кристијан Фридрих Данијел Шубарт, понудио за карактере појединих тоналитета. Шубарт, наиме, описује Е-дур као тоналитет бучног славља, радости пуне смеха, али и жудње за задовољством; А-дур, субдоминантни тоналитет који је Вагензајл употребио у лаганом ставу, описан је, пак, као погодан за сликање и надања за поновним сусретом након растанка. Троставачну симфонију Вагензајл завршава ведрим менуетом. У симфонији у А-дуру овог аутора, такође троставачној, посебно је занимљив третман обое; симфонија садржи лаган став који је маркиран као сепмре пиано, а завршава се бритким и сажетим финалом.
Композитор Јохан Баптист Ванхал, родом из Чешке, спада у водеће композиторе ове школе. Његова дела углавном дугују популарност штампаним издањима, која су почела да се појављују почев од 1767. године. Био је миљеник публике у Северној Европи, где су све до краја XVIII столећа његове симфоније биле извођеније од Хајднових. Ванхал се посебно истиче амбициозним симфонијама у молским тоналитетима које одликују турбулентна расположења, а по којима предњачи у односу на све друге представнике бечке симфонијске школе. Симфонија у Д-дуру једна је од најранијих у Ванхаловом опусу и настала је између 1763. и 1765. године, а била је веома популарна, како у Бечу тако и у Енглеској. Одликује је бриљантна оркестрација која укључује трубе и тимпане, маштовита употреба дрвених дувача, а посебно изненађује увођење нове теме у средишњи одсек првог става. Симфонија у ц-молу вероватно је настала неколико година касније и припада поменутом низу молских симфонија овог аутора – заправо, спецификум овог дела је и у томе што су сви ставови написани у молским тоналитетима. Посебно плени мелодика која је повишене тензије, али ипак изразито широког даха.
Срђан Атанасовски
Коментари