Историјски снимци

Овај уметник, рођен 1892. године, био је ученик Теодора Лешетицког познатог по томе што је код сваког свог ученика подстицао индивидуалност. Тако су из ове класе произашли толико различити пијанисти попут Игнаца Падеревског и Артура Шнабела. Стил Хоршовског је био ближи Шнабеловим интелектуалним интерпретацијама, него екстровертној вритуозности Падеревског. Међутим, Хоршковски није био мислилац за клавиром. Управо супротно, његово свирање је било цењено због тонске лепоте, непретенциозности и непатворене радости музицирања. Због свог малог раста, и стога релативно малог распона руку, Хоршковски је избегавао стаднардни романтичарски репетоар, али су зато у делима Баха, Моцарта и Бетовена долазиле до пуног изражаја његова природна музикалност и неисфорсирана техника.

Иако се каријера Хоршовског подударила са развијањем снимања звука, он није био уметник кога су дискографске куће радо ангажовале, управо јер није имао преко потребни виртуозни квалитет попут Хоровица и Рубинштајна. У том смислу остао је јако мали број снимака овог уметника из периода пре Другог светског рата, када је био у пуној уметничкој снази, а већина њих је забележена заједно са његовим пријатељем виолончелистом Паблом Казалсом.

Снимак Бахове партите број 2 у це молу остварен је у цркви Сан Мартино у градићу Кастањо Д’Андреа у Тоскани у периоду од 1983. до 1986. године. Наиме, Хоршковски је као страсни планинар често боравио у овом планинском, апенинском месташцу где се спријатељио са свештеником Дон Бруном Брецијем. Пијаниста је уживао у акустици цркве и клавиру који се тамо налазио и често је учествово на концертима које је свештеник организовао. Дон Бреци је приватно снимио реситале Хоршковског и тако их сачувао за будућност. Треба напоменути и да је пијаниста у тренутку свирања имао више од 90 година, али да, и поред смањене моторике, његова музикалност и изузетни осећај за фразирање долазе до пуног изражаја, сврставајући га међу најбоље тумаче Бахове музике XX века.

Уредница емисија Ксенија Стевановић