Оперске летње позорнице – Стравински: Персефона

Композитор је ово дело, на либрето познатог француског писца Андреа Жида, написао са педесет година, на позив балетске трупе Иде Рубинштајн. На премијерном извођењу, 30. априла 1934. године у Париској опери, присустовао је крем тадашњег друштва. Персефона је у жанровском смислу мелодрама, форма која у себи спаја театарске и оперске елементе. Садржи три сцене и написана је за наратора, тенора солисту, хор, плесаче и оркестар. Сарадња Жида и Стравинског није била хармонична, те је сам рад на поставци дела текао без присуства књижевника који није био задовољан третманом текста. У Персефони се осећа утицај новог односа према духовности, који је био последица тога да се Стравински четири године раније вратио руској православној цркви, што се посебно огледа у хорским партијама. На пољу оркестрације композитор је изабрао импозантан извођачки апарат са великим бројем лимених дувачких инструмената, клавиром и харфама. Сама деоница Персефоне је дискретно ритмизована како би се рецитаторска деоница на најбољи могући начин уклопила у комплексну партитуру. По речима диригента Теодора Куренциса, Персефона је дело које се критички осврће према прошлости. Стравински у њему није ни класичан, ни барокан, ни ромнатичан. Он спаја француски модернизам, са класичним духом и алузијама на симфонијску музику XИX века….границе између естетика и епоха, додаје Куренцис, се увек изнова интерпретирају и њихове границе нису тако прецизне као што се мисли.

Сам сиже мелодраме Персфона прати грчки мит о ћерки богиње земљорадње Деметре која је постала жена Хада, бога подземља. Овај мит је везан за смену годишњих доба, појаву пролећа, али и за метафору умирања и обнављања природе. На почетку, Еумлоп, аутор елусинских мистерија нам прича о Персефониној судбини. Скупљајући цвеће, она се, очарана лепотом једног нарциса, удаљила од својих другарица. Посматрајући овај цвет којег повезујемо са мртвима, она размишља о тужним душама оних које обитавају у Хаду. Одлучује да оде у подземље и прихвати своју судбину, како би олакшала муке становника загробног света.

Друга сцена се дешава у подземљу, где Персефона пати за животом на земљи. Данаиде је моле да се врати, како би у надземном свету започело пролеће. Њена мајка Деметра је очајна и живот на земљи је замро. Персефона одлази да посети своју мајку и увиђа да је земља у страшном стању. Осваја је Триптолем, те она одлучује да на кратко напусти подземље и свог мужа Плутона, како би пролеће поново дошло.

У трећој сцени, Персефонин повратак на земљу доноси обнову природе, а Деметра престаје да тугује. Ипак, млада жена је свесна патње душа у подземљу и одлучује да се тамо повремено враћа. Она потом дели свој живот између Земље и Хада, чиме се дешава смена годишњих доба.

Главне улоге тумаче: глумица Доминик Блан као Персефона и тенор Пол Гроувз као Еумлоп, док Хором и оркестром Лионске опере диригује Теодор Куренцис.

Уредник Ксенија Стевановић