Сања Домазет: Венеција

„Постоји само један град на планети који је предворје оног света,који лежи као људски заметак зароњен у биљурну, мутну воду, чије променљиво лице углачава свој одраз у милионима огледала – Венеција.То је град са безброј неједнаких очију-прозора, са грађевинама трајнооболелим од неке неизлечиве кожне болести, изазване непрестаним шумним додирима воде која запљускује зидине тамним, влажним пољупцима. У Венецију ме је први пут одвео отац – памтим како руку под руку ступамо у град чији се тешки дах мешао са сном хиљада голубова, што су хипнотички сатима лебдели изнад нас. Прве ноћи, после неке неодређене, оностране вечери, са млаком, мирисавом кишом и плитким, тужним гондолама, сањала сам само – огледала. Огледала која су говорила, која су се љубила, која су се смејала, која су молила за милост умирања и неки глас који је једнолично одговарао: „Осуђени сте на бесмртност.“ Ујутру сам кренула у потрагу, у лов на сјактави свет биљурних, нежних бића – у трагање за огледалима. Ако профил Венеције чини заљуљани опијат воде, њена нутрина јесу огледала. И њено сећање, такође, пошто огледала немају способност заборављања. Она, дакле, не знају за утеху. Памтим једно огледало које је пролепшавало све који су стали испред њега, које је брисало филигрански рад времена на људским лицима и опсцени дах живе материје која истовремено дише, цвета и трули. Испред њега, посетиоци су стајали сатима, а оно је, у лакој измаглици бескраја, њихова лица приказивало улепшано, додајући им благост са хришћанских икона и мирну, безбрижну сету са портрета сачуваних у Помпеји. Чаролија је била потпуна: на уским лицима огледало је раскрупњавало јагодичне кости, а тужним очима даровало је вински присенак кикота. „Ја се овде враћам сваке године“, шапнула је једна жена. „Заљубљена сам у ово биће које огледало приказује.“ „Како се зове ово огледало?“, питала сам водича. „Венецијанско“, одговорио је кратко и нестао у мрачном, љубичастом пролазу...“

Уредница Оливера Нушић.