Вагензајл и бечка симфонијска школа

Један од начина на који је Георг Кристоф Вагензајл пласирао своје симфоније био је путем штампаних издања. Међу делима које је Вагнезајл објавио у Паризу, при издавачкој кући Жана-Батисте Венијеа, проналазимо две симфоније из композиторовог средњег стваралачког периода: Симфонију у Де-дуру, опус 3 број 1 и Симфонију у Це-дуру, опус 5 број 5. Вагензајлова Симфонија у Де-дуру занимљива је због инвентивних оркестрационих поступака који укључују употребу попречних флаута, док Симфонија у Ц-дуру плени покретљивим Allegrom на месту првог става, у коме се разазнаје оперетска предисторија симфонијског жанра.

Жан-Батист Веније је током шездесетих година XVIII века био један од водећих француских музичких издавача, оријентисан пре свега ка иностраним композиторима инструменталне музике. Започевши своју делатност објављивањем симфонија италијанских аутора, овај издавач је убрзо дао предност композиторима манхајмске и бечке школе, а у своју понуду је укључио и дела Луиђија Бокеринија. Имајући у виду значај Париза као европског музичког центра, активност Венијеове и других издавачких кућа у француској престоници веома је значајна како са аспекта интернационализације жанра симфоније, тако и у погледу грађења репутације бечких симфоничара. Централно место у бечкој симфонијској школи свакако припада Јозефу Хајдну, који је у својим делима дефинисао одлике жанра симфоније. Ипак, током педесетих и шездесетих година XVIII века Хајднова дела красила је изражена варијабилност форме и стила коју проналазимо и код других аутора. Занимљиво је да је Вагензајлов издавач Веније уједно био први који је 1764. године публиковао једну Хајднову симфонију. У емисији емитујемо Хајднову троставачну Симфонију у Бе-дуру, број 16, која је настала између 1757. и 1761. године, а у којој посебну пажњу завређује соло наступ виолончела праћен виолинама con sordino, у лаганом andante ставу, конципираном у субдоминантном Ес-дуру.

Као и у случају Јозефа Хајдна, симфонијски опус Карла Дитерса фон Дитерсдорфа обухвата преко стотину дела, што га чини једним од најплоднијих бечких симфоничара. Његов приступ издваја се честим коришћењем дескриптивних наслова, тонским сликањем, те мелодијским материјалом који показује фолклорни утицај. Дитерсдорфова Симфонија у а-молу компонована седамдесетих година XVIII века, а носи поднаслов „Заблуде композитора, или: укус данашњице" и представља својеврсну шаљиву критику тадашњег правца развоја симфонијског идиома.

Аутор Срђан Атанасовски