Вагензајл и бечка симфонијска школа

У вечерашњој емисији чућете две Вагензајлове троставачне симфоније које су настале у периоду између 1760. и 1764. године. Симфонија у Бе дуру једна је од Вагензајлових најкомплекснијих и најуспелијих дела и показује велику умешност композитора да у оквиру сонатног алегра инкорпорира хетерогене музичке материјале сучељених карактера. Поред тога, издваја се и лагани став у коме композитор примењује обрнуто синкопирани „ломбардски ритам", а који садржи и драматични развојни део. Симфонија у ге молу једна је од тек неколико Вагензајлових молских остварења у овом жанру, а хронолошки припада истом корпусу дела као и стилски сродна остварења Јохана Ванхала, Јозефа Хајдна, и других, те се овај пролазни укус за симфонијском драмом понекад и притом не сасвим прецизно означава термином „штурм унд дранг". Вагензајлова симфонија показује утицаје дела Карла Филипа Емануела Баха, а посебно је занимљив начин на који композитор истражује драматски потенцијал хомофоне фактуре.

Важно место у бечкој симфонијској школи заузима Леополд Хофман, капелмајстор бечке катедрале, који је међу првима доследно усвојио четвороставачни модел симфоније и примењивао лагане уводе. Две Хофманове симфоније које вечерас емитујемо су, пак, троставачне, и припадају раној стваралачкој фази овог композитора, а настале су око 1760. године. Симфонија у Бе дуру, инструментирана за гудаче и обое, једна је од најсажетијих Хофманових симфонија и вероватно је била намењена црквеном извођењу. Симфонија у Еф дуру занимљива је са аспекта структуре првог става: наиме, на полетни Алегро молто непосредно се надовезује други део става који је у тоналитету де мола и у лаганом темпу Анданте.

Срђан Атанасовски