Композиције Владислава Золотарјова

Золотарјов је рођен за време Другог светског рата на далеком истоку Совјетског Савеза. Велики утицај на овог уметнике је имала његова бака, чије су песме и приче, како је писао у својим дневницима, биле инспирација у каснијем ауторском стваралаштву. Године 1958. породица се сели у Магадан, руски радни логор на Охотском мору, град који је имао важну улогу у животу Владислава Золотарјова. Током 60-их година, Магадан је био стециште интелктуалаца, а 1960. године отворила се и школа у којој је Золотарјов био међу првим ученицима Николаја Фореста. Поред учења хармонике, пише и прве композиције са романтичарским и фолклорним елементима. Од значаја за развој Золотарјова као композитора био је концерт Јурија Казакова, јер је то тренутак када је пожелео да настави студије у Лењинграду, након одслужења трогодишњег војног рока. За то време читао је дела светске књижевности и филозофију, а „Доктор Фауст" Томаса Мана му је скренуо пажњу на 12-тонски систем Арнолда Шенберга, чији су радови ретко могли да се чују у тадашњем Совјетском Савезу. Студије композиције је започео 1968 године, у класи Родиона Шчердина путем консултација, а потом наставио на Московском конзерваторијуму 1971. године у класи Тихона Хрењикова. Међутим, Хрењиков није имао разумевање за 12-тонски стил писања свог студента, што је довело до њиховог размимоилажења.

Пажњу публике Владислав Золотарјов је привукао вештином извођаштва, емоционалним тумачењем и новом, додекафонском методом коју је користио. Сматра се једним од великих светских композитора дела за хармонику. Писао је и вокална дела, композиције за камерне и симфонијске оркестре, као и ораторијум „Споменик револуције". Овај уметник је своју каријеру наставио као наставник хармонике на полуострву Чукотка, сматрајући да је то место на ком може да се концентрише на компоновање, далеко од превирања у свету. Осим посвећености музици, писао је песме у јапанском стилу, дневнике, афоризме, као и биографију. Почетком 70-их година сели се са породицом у Москву, где је упознао хармоникаша Фридриха Липса. Из њиховог пријатељства и сарадње настале су многе композиције којима је обогаћен репертоар за хармонику. Пре свега, Соната број 2 и 3, које су настале из поменуте сарадње, привукле су и инспирисале и друге важне композиторе, као што су Софија Губајдулина и Едисон Денисов, да истражују могућности овог инструмента и да компонују дела за храмонику.

Золотарјов је извршио самоубиство у 33. години живота, а у исто време, 1975, године, Фридрих Липс први пут представља музику Владислава Золотарјова ван Совјетског Савеза у Клингенталу, извођењем Сонате број 3.

Уредница емисије Марија Шекуларац