Вагензајл и бечка симфонијска школа

Жанр симфоније задобио је у другој половини XVIII века доминантну позицију у оквиру музичких догађаја јавног и полујавног типа, на концертним приредбама, аристократским забавама, али неретко и у оквирима католичког богослужења. Уобичајено се еволуција симфоније повезује са троставачном италијанском увертиром скарлатијевског типа, односном синфонијом, по којој је симфонија и добила име. Ипак, тиме се често пренебрегава низ жанрова који су симфонији претходили, попут concerta ripiena, оркестарске свите, сонате da camera и da chiesa, те партите, односно свите за дрвене дувачке инструменте, посебно значајне у бечком музичком животу, а од којих је сваки на одређени начин утицао на грађење симфонијског израза. Развој бечке симфоније био је подстакнут четрдесетих и педесетих година XVIII века, када је италијански тип оркестарске увертире постао доминантан на тамошњој оперској сцени. Поједини композитори, попут Георга Кристофа Вагензајла и Флоријана Леополда Гасмана, били су активни и као аутори опера и као симфоничари, те су омогућили несметан утицај стила синфоније на одлике симфонијског жанра, а није било неуобичајено ни да се оперске увертире преименују у симфоније и тиме изместе у други контекст извођења. Вагензајл је сопствена дела која су оригинално била конципирана као оперске увертире касније сврстао или чак објавио као симфоније: међу њима су Симфонија у А-дуру, објављена је као пета у опусу 12, штампаном у Паризу 1760. године, а првенствено намењена као увертира за оперу Деметриус, Симфонија у Еф-дуру, писану за оперу Широје, која се издваја специфичном употребом хорни, те Симфонија у Цe-дуру, писана за оперу Вацлав из 1750. године. Последње дело, специфично због употребе полонезе на месту лаганог става, уједно обележава крај Вагензајловог ангажовања у опери, након чега се посветио искључиво инструменталном стваралаштву. Флоријан Леополд Гасман такође је допринео утицају италијанске оперске увертире на симфонијски стил. Овај чешки композитор славу је стекао у Венецији, а у Беч се преселио средином шездесетих година XVIII века. Гасман је у Бечу наставио да компонује опере, али се окренуо и симфонијама намењеним концертном извођењу. Његова активност посебно је значајна са аспекта успостављања стилске сродности између комичне италијанске опере и бечке симфоније.

Међу припадницима Вагензајлове генерације бечких симфоничара важно место заузима Георг Матијас Мон. Иако је Мон често описиван као конзервативни композитор, његове симфоније одликује рафинирана мелодика и осећај за експресивну употребу дисонантних хармонија. У овим делима јасно је профилисана друга, неретко лирска тема, која се најешће јавља у доминантном молу, док је репризира у тоничном молу.

Срђан Атанасовски