Музика за чембало

Живот и каријера овог севернонемачког барокног композитора били су у великој мери обележени његовим сусретом са једном од највећих музичких ауторитета тог доба - Хајнрихом Шицом. Као певача у хору на двору у Дрездену, младог Векмана је Шиц упознао најпре са италијанском музичком праксом - концертантним формама, монодијом и антифоним певањем карактеристичним за венецијанску музику, а потом и са стилом Свелинкових ученика који су радили у севернонемачким градовима. Векман је са Шицом више пута одлазио у Данску, а средином XVII века, добио је место оргуљаша на двору у Дрездену. Током боравка у овом граду, Векман је упознао и Јохана Јакоба Фробергера, са којим је до краја живота остао близак пријатељ и са којим се једном приликом такмичио у свирању на оргуљама. Као победник, Векман је именован за оргуљаша у цркви Светог Јакова у Хамбургу. Године које је провео у овом граду спадају у његове најпродуктивније, а поред компоновања, Векман се истакао и као организатор музчког живота, оснивајући реномирани инструментални ансамбл Колегијум музикум. Векман је компоновао велики број дела за оргуље, чембало, сонате за три или четири инструмента, као и оркестарску и вокалну духовну музику. Његов стил се снажно ослања на Шицов проседе, са облиним упливом концертантног принципа и честом употребом хроматизма и контрапунктски мишљених одсека. У том смислу, његова дела нису пратила главне токове музике тог доба која је тежила већој једноставности, а чији се утицај може приметити у извесном стилском заокрету који је Шиц направио пред крај свог живота. Стваралаштво Матијаса Векмана остало је готово потпуно заборављено све до друге половине XIX века, када су у настојању да открију претоднике Јохана Себастијана Баха, историчари музике открили и опус овог немачког барокног аутора.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић