Ернест Шосон: Краљ Артур

Ово је прва поставка овог Шосоновог дела у Париској опери, више од сто година после постхумне премијере у бриселском Ла Монеу 1903. године. Шосон, Маснеов ученик и поклоник Сезара Франка, радио је на својој јединој опери више од седам година између 1887. и 1895. године. Као већина француских композитора његове генерације, Шосон је био истовремено фасциниран и дубоко супростављен Вагнеру. И поред тога, његова опера носи одлике поствагнеровске музичке драме прожете његовим индивидуалним склоностима према меленхолији и богатом колориту, који сусрећемо и у Шосоновом најпозантијем делу Песмама љубави и мора. Композитор је о својој вези са Вагнером рекао: „Ту је тај страшни Вагнер који ми затвара све путеве. Ја сам као мрав који је сусрео велики камен који се котрља стазом. Треба направити хиљаду заокрета не би ли се нашао слободан пролаз... Ја тражим. Имам и стрпљења, па чак и наде."

Оно што је Шосон пронашао јесте одзвук замишљеног Средњег века пропуштеног кроз симболистички филтер о трагичној љубави Ланселота и Гиневре и Артуровој племенитости и одрицању. На музичком плану композиторов приступ се манифестује кроз коришћење транспарентне импресионистичке оркестрације и рафинираног хармонског језика који се више ослања на Сезара Франка него на Вагнера.

Сам сиже прати романтизовану причу о краљу Артуру и витезовима округлог стола, односно о прељуби Ланселота и Гиневре, коју открива љубоморни Мордред. На крају дела краљица се убија, Ланселот у бици задобија смртне ране, али му Артур на самрти опрашта издају. Потом краљ у својеврсној мистичној апотеози одлази у рај, са обећањем да ће се можда једног дана вратити.

Уредница емисије Ксенија Стевановић