Карол Шимановски: Краљ Рожер

Ово остварење, написано 1924.године на либрето Јарослава Ивашкијевича, а премијерно изведено 19. јуна 1926. у Варшави, сматра се једним од мање познатих, али изузетно успелих дела оперске уметности прве половине XX века. Ова еклектична партитура инспирисана је конфликтом између средњовековне хришћанске духовности и паганског култа који слави лепоту, љубав и уживање. Смештена на Сицилију у XII веку, у доба владавине краља Рожера II, ова опера јесте слободна прерада Еурипидових Бахнаткиња из угла ничеанског супротстављања дионизијског и аполонијског принципа. На крају опере краљ Рожер задобија своју слободу, победивши у самом себи обогаћујуће, али и опасне, дионизијске снаге. Он се приклања Аполону, мирећи тако оба принципа у својој личности. Лик необичног паганског пастира, а касније ће се испоставити бога Диониса, Шимановски третира као карактер који сумња и у најсигурније ставове, као покретача ослобађања унутрашњих порива и утицаја древних знања и источњачког поднебља. На музичком плану Краљ Рожер поред одјека средњовековне музике, примењује и сензуалне хармоније француског романтизма, као и палету немачког постромантизма, служећи се и неким од одлика језика Скрјабина и Стравинског из периода Посвећења пролећа.

Садржај опере третира долазак мистериозног пастира који проповеда нову религију. Он одушевљава краљицу Роксану која постаје његова следбеница. Мудри Идрис и краљ Рожер одолевају позиву новог култа, али су привучени снагом и харизмом новог вође. На самом крају, пастир открива да је сам бог Дионис. Његови следбеници се претварају у бахнаткиње, дриаде и сатире. Како се ноћ примиче крају, краљ поздравља Аполона са првим зрацима излазећег сунца. Пошто сви оду, Рожер остаје сам, препорођен и обогаћен дионизијским учењем без да је и сам постао један од следбеника.

Уредница Ксенија Стевановић