Музика за оргуље

Карлос Сеишас, Португалски оргуљаш и композитор, наследио је свог оца на месту оргуљаша у родној Коимбри. Потом се преселио у Лисабон, где је упознао Доменика Скарлатија, који је током двадесетих година XVIII века живео у португалској престоници. Према познатој анегдоти, принц Антонио желео је да Скарлати држи Сеишасу часове чембала, али је старији мајстор одговорио да би Сеишас њему требало да даје часове, алудирајући на велико интерпретаторско умеће млађег композитора. Сеишас је касније постао дворски капел-мајстор и оргуљаш Лисабонске катедрале. За своје заслуге 1738. године био је награђен титулом витеза.

На поетику Карлоса Сеишаса снажно је утицао немачки „осећајни" стил. Међутим, највећи део опуса овог португалског композитора изгубљен је у земљотресу који је погодио Лисабон 1755. године. До данас је остало сачувано стотинак његових соната за инструменте са диркама, три оркестарска дела и неколико хорских, духовних композиција.

Његове сонате исказују стилску неодређеност карактеристичну за прелазни период између барокног и класичног стила. Неке су ближе барокним токатама, друге прави примери осећаносг стила, док треће указују на идиом мајнхамске школе. Највећа разлика између дела Сеишаса и Скарлатија, међутим, огледа се у приступу ових аутора сонатном циклусу. Док је Скарлати релативно рано одбацио вишеставачну форму у користи бинарне сонантне струкутре, Сеишас је наставио да пише троставачне, четвороставачне, па чак и петоставачне циклусе, али и дела која је називао сонатама, а која су поседовала само један став.

Уредница емисије Ивана Неимаревић