Клавирске метаморфозе – Штокхаузен

Карлханц Штокхаузен један је од најутицајнијих стваралаца европске послератне авангарде чији се утицај протеже и на најрецентнија остварења савремене уметничке музике. Рођен је 1928. године у Келну. После почетног образовања у новој музичкој школи у Дармштату, композицију је студирао на Конзерваторијуму у Паризу код Оливијеа Месијана, где је, такође, упознао и Пјера Булеза и Пјера Шафера. Током педесетих година прошлог века дефинисао је своју позицију авангардног ствараоца на пољу електронске музике осмишљавањем и развијањем интегралног серијализма. Пратио је рад Мауриција Кагела, Ђерђа Лигетија и Џона Кејџа, а убрзо је преузео и управљање музичким курсевима у Дармштату где је био ментор композиторима као што су Корнелијус Кардју и Ле Монт Јанг. У својим бројним инструменталним и вокалним делима, насталим током послератног периода, испитивао је серијалне методе и примену математичких структура, попут Фибоначијевог низа, на могућност серијализације висина тонова, ритма, артикулације и формалне структуре.
О својим клавирским комадима Штокхаузен каже: Упркос, или боље речено, због важности тонске боје у мојој електронској музици, као и у оркестарским и вокалним композицијама, повремено сам фокус стављао на клавирске комаде, на компоновање за један инструмент, за десет прстију, минуциозних нијанси тонске боје и структуре. То су моји цртежи. Прву серију Клавирских комада написао је током 1952, а другу, од V до X, започео је 1953. године. У њима је истраживао структуру тона клавира, бавећи се хармоницима и резонанцом субхармоника, стварајући суптилну звучност. Више није компоновао тонове или акорде, већ звук са карактеристичном унутрашњом структуром. „Мале ноте", тј. украси, постали су значајан део структуре музичког ткива, и појављивале су се, у мањем или већем броју, око упоришних тонова.
Слушаћете Клавирске комаде VI, VII и IX.

Аутор емисије Бранка Поповић