Волфганг Амадеус Моцарт: Лажна безазленост (2. део)

Концертно извођење Моцартове опере Лажна безазленост одржано је 3. маја у Принц-регент театру у Минхену. Главне улоге тумаче: тенор Леонардо Кортелаци као Фракасо, сопран Чен Рајс као Розина, басбаритон Кај Штиферман као Касандро, тенор Оливер Рингелхан као Полидоро, мецосопран Елена Белфјоре као Ђаћинта, бас Давид Штефенс као Симоне и сопран Ана Луција Рихтер као Нинета. Оркестром Баварског радија из Минхена диригује Риналдо Алесандрини.

Други чин, прве комичне опере на италијанском, коју је Моцарт написао са само 12 година, започиње разговором Симоне и Нинете о природи једне љубавне везе. Прекида их Ђаћинта која моли Симонеа да раздвоји Фракаса од њеног брата Касандра. Наиме, двојица мушкара су мало више попили и на ивици су сукоба. Розина се плаши да је почела да се заљубљује, али када види пијаног Касандра како спава обневидео, она згрожена враћа прстен на његову руку. Фракасо у међувремену буди Касандра и изазива га на двобој, а потом следи и сукоб између двојице браће око Розинине наклоности. Све прекида наредна етапа у плану љубавника.

Наиме, Фракасо објављује да је Ђаћинта побегла са свим парама, а потом Симоне говори да је и Нинета отишла са свим вредним стварима које је могла са собом да понесе из куће. Очајни Касандро и Полидоро договарају се - ко год да врати две одбегле жене кући може са њима да се ожени.

На почетку трећег чина свако „проналази" своју одбеглу драгу врло брзо, оне их чекају на договореном одредишту. У међувремену, Розина, оставши сама са браћом, одлучује за кога ће да се уда. Она покушава да на благ начин одбије Полидора говорећи му да није заљубљен у њу, већ у идеју љубави. Потом пристаје да се уда за Касандра, који јој је већ раније освојио срце, а потом њих двоје зачикавају јадног Полидора. Када се Ђаћинта, Фракасо, Нинета и Симоне појаве тражећи да се одмах венчају, Касандро покушава да не испуни обећања, али га Розина доводи у ред. Том приликом она открива своју „невину превару", говорећи да Касандро свакако може да јој опрости то што је ипак паметнија него што изгледа. Полидоро је срећан што је његов брат преварен, јер тако он није једина будала у фамилији! Опера се завршава срећно, баш како је Розина то и предвидела.

Уредница Ксенија Стевановић