Мајстори барока – Јохан Кристоф Пецл

Пецл или Пецолд је био немачки виолиниста, трубач и композитор. Рођен је 1639. године на територији данашње Пољске и двадесет најплоднијих стваралачких година, између 1661. и 1681, провео је у Лајпцигу. Деловао је као нека врста концертмајстора свирајући виолину и као главни градски трубач што је значило да је два пута дневно свирао са градског торња и давао часове инструмента у близини свог радног места. Међутим, компликовани односи између музичарских гилди, студената Лајпцишког колегијума и црквених кантора, довели су то тога да се Пецл 1681. године пресели у Будишин где је добио место градског капел мајстора. На тој позицији објавио је више збирки инструменталне музике које и чине највећи део његовог опуса, а остатак су вокалне духовне композиције које је писао за потребе извођења у цркви у данима када је замењивао кантора.

Музика коју ћете слушати у овој емисији јесте први део збирке Алфабетских соната чији је пун назив Opus Musicum Sonatarum Preastantissimarum Senis Instrumentis Instructum односно Музика за изванредне сонате за старе инструменте. Ово дело објављено је 1686. у Франкфурту, а Пецл га је посветио концилу шест главних градова Горње Лужице познатијем као Хексаполис. Композитор је већ раније свирао на окупљањима представника Хексаполиса, а за ову збирку соната добио је од Будишина и Герлица дванаест талира, што је био еквивалент двомесечне плате, док је од преостала четири града добио за сада неутврђене суме.

Збирка се састоји из двадесет пет соната, за две виолине, три виоле, фагот или виолину и континуо. Иако се избор фагота чини необичним, овај инструмент је уз тромбон био релативно честа појава у облигатној улози у Чешкој тога доба. Сонате су подељене у два сета по дванаест соната у сваком тоналитету, а последња соната је Чакона у Бе-дуру. Премда су у историји музике познати примери збирки организованих на сличан начин, Пецлова оригинална замисао, од које и потиче алтернативни назив овог циклуса, је насловљавање соната женским именима преузетим превасходно од историјских и митолошких ликова - Абела, Бака, Кадмеја, Дејанира и тако даље.

Стилски гледано сонате се уклапају у смернице музике касног 17. века у Немачкој. Формално су издељене у одсеке - рудиментарне претече ставова, који се заснивају на смени хомофоних делова и имитативног контрапункта, а завршавају се кодом у којој се рекапитулирају почетни мотиви. Овај својеврстан циклични принцип користили су и композитори попут Шмелцера, Берталија и Розенмилера.

Уредница Сања Куњадић