Немања Митровић: Сусрет са имагинарним

Један сусрет у Паризу послужио је Алену-Фурнијеу као инспирација за настанак Великог Мона, али не треба заборавити да је тај сусрет истовремено и централни догађај романа. Уобичајене интерпретације овог дела почивају на линеарној временитости: нешто се одиграло, а онда је то дешавање послужило као инспирација за стварање књижевног дела. Међутим, Немања Митровић у свом тексту истиче како је у овом случају у питању интересантан догађај у коме линеарна временитост бива укинута и у коме књижевност, на чудан начин, претходи сама себи. Приликом сусрета који је Ален-Фурније доживео у Паризу нешто од суштинске важности је заправо заувек изгубљено, али шта је то остаје непознато.

Међутим, да ли је објекат за којим је он читавог живота толико жудео икада био стварно присутан? Да ли је тај објекат ка коме је жеља била управљена икада могао бити поседован? У својој реинтерпретацији мита о Орфеју, за који сматра да најбоље описује суштину књижевности, Морис Бланшо истиче да оно што привлачи Орфеја није могућност да Еуридику поново изведе на светлост дана, већ заправо (не)могућност да је сагледа у пуноћи њеног одсуства. Попут меланхолије, и књижевност је управљена, не ка одсутном објекту, већ ка одсуству самом. Привлачност овог, за књижевност, структурног одсуства ће у тексту бити анализирана уз помоћ поменутог сусрета у Паризу који је послужио као основа за настанак Великог Мона.

Уредник емисије: Иван Миленковић