Стваралаштво Јозефа Леополда Ајблера

Почев од 1801. године, када је добио намештење учитеља музике на бечком двору, Ајблерова каријера је била превасходно везана за хабзбуршку царску породицу. Три године доцније, Ајблер је постао заменик главног царског капелмајстора Антонија Салијерија, напустивши при том своје дотадашње обавезе као диригента хора при бечком самостану Шотенклостер, а када се Салијери повукао 1824. године Ајблер је заузео његово место. Ајблер је био активан до 1833. године, када је престао да обавља своје дужности услед нарушеног здравља, а 1835. царска породица одужила му се племићком титулом. Ајблеров опус магнум и уједно највећа поруџбина која му је била упућена од стране царске породице јесте ораторијум Четири последње ствари. Новозаветни либрето који обрађује тему апокалипсе, односно краја света, пратећи мотиве последње новозаветне књиге Откровења, написао је Јозеф Зонлајтер и првобитно га је наменио Јозефу Хајдну. Након Хајднове смрти Ајблеру је рад на овом делу поверио сам император, Франц II. Ајблеров ораторијум Четири последње ствари премијерно је изведен 1810. године у бечком Бургтеатру, у организацији престижног Друштва музичких уметника. У овом опсежном троделном ораторијуму може се приметити утицај нових тенденција у италијанској опери. Оркестарске нумере су изразито разрађене, уз упечатљиву употребу лимених дувачких инструмената, међу којима изненађује употреба чак четири трубе. Поред тога, драмски акценат померен је са арија на екстензивне, слободно конципиране и богато инструментиране речитативе. Други део Ајблеровог ораторијума Четири последње ствари започиње синфонијом и речитативом арханђела, праћеним хором васкрслих праведника, а завршава се опсежном хорском нумером у којој се сусрећу гласови проклетих и гласови посвећених.

Захваљујући потенцијалима за драматску употребу музичких композиционих средстава, у првим деценијама XIX века у немачким земљама ораторијуми на тему апокалипсе били су изражено популарни и учестали. Након Ајблеровог ораторијума, неподељено признање музичке јавности завредио је ораторијум Последње ствари деветнаест година млађег Луја Шпора. Ораторијум је премијерно изведен на музичком фестивалу у Дизелдорфу 1826. године, а писан је на либрето Фридриха Рохлица. У Шпоровој партитури препознајемо рукопис оперског композитора, а драматском току посебно доприноси избегавање заокружених музичких форми, експресивност израза, мајсторска оркестрација и употреба хроматике на разини која превазилази тада постојеће узоре.

Аутор Срђан Атанасовски