Опере – Ђовани Паизјело: Севиљски берберин

Паизијелова опера се базира на слободној адаптацији истоименог Бомарешеовог комада који ће послужити касније и Росинију за његово славно дело. Успех комада Севиљски берберин на извођењу 1780. године у Санкт Петербургу потакао је Паизјела да напише оперу, коју је посветио својој заштитници, руској царици Катарини Великој, која је волела Бомаршеов текст. На премијери, одржаној у септембру 1782. године у дворцу Ермитаж, певали су најбољи певачи из италијанске трупе царског двора. Паизјелово дело убрзо су преузела позоришта широм Европе, укључујући и велике центре попут Напуља, Венеције, Беча, Лондона и Мадрида. Опера је преведена на француски и изведена у Версају 1784. године, а потом је добила и своју немачку верзију на представи у Келну. Паизјелов Севиљски берберин посебно је био омиљен у Бечу где је током 1783. године истовремено извођен у чак пет позоришта у аустријској престоници - Бургтеатру, Шенбруну, Лаксенбургу, Театру ан дер Вин и Кертнертортеатру.

Ово дело је прави пример естетских вредности и укуса касног XVIII века. Краси га сведена и функционална оркестрација која пре свега служи као пратња и удвајање вокалних деоница. Такође, ова опера не ставља превелик изазов пред извођаче, осим за улогу Розине. Паизјело такође не посеже за дубљим психолошким нијансирањем ликова, већ се пре свега задовољава вирутозним спровођењем музичке комедије са елементима фарсе и добродушног смеха.

Заплет је исти као и у Росинијевом Севиљском берберину. Гроф Алмавива уз помоћ Фигара покушава да продре у кућу Доктора Бартола, који љубоморно чува своју штићеницу, богату наследницу Розину, од других удварача, како би се оженио са њом и домогао богатства.

Уредница Ксенија Стевановић