Стваралаштво Јозефа Леополда Ајблера

Први сусрет Ајблера са жанром реквијема уследио је након изненадне смрти Волфганга Амадеуса Моцарта, композитора за кога га је везивало пријатељство и изузетно поштовање. Моцартова удовица Констанца затражила је од Ајблера да уобличи Моцартов недовршени рукопис Реквијема, што је Ајблер у почетку прихватио, употпунивши оркестрацију већине средишњих ставова. Међутим, сматра се да Ајблер, дошавши до става Lacrimosa, није имао храбрости да настави Моцартов рукопис, те га је, тек додавши десетак нота у сопранској деоници, вратио Констанци, која је задатак затим поверила Францу Ксаверу Сисмајеру. Са задатком компоновања реквијема Ајблер се поново сусрео након дванаест година, као далеко искуснији композитор, када је дело од њега поручила царица Марија Тереза, супруга хабзбуршког цара Франца II, и то за потребе десетогодишњег помена претходног цара, Леополда II. Ајблеров Реквијем у цe молу из 1803. године одликује јединствен спој контрапунктске вештине са певљивим, транспарентним и идиосинкрeтичним мелодијским деоницама. Ајблер успева да постигне величанствену атмосферу реквијема не либећи се да употреби осам хорских гласова и разноврсан апaрат дувачких инструмената, а посебно успеле ситуације постигао је у ставовима Dies irae и Confutatis, у виду својеврсног портрета Судњег дана и поделе човечанства на „спашене" и „проклете".

Ајблеров пет година млађи савременик, Антоњин Рејха, такође је био композитор завидне каријере и репутације, а у периоду између 1802. и 1808. био је уједно и Ајблеров суграђанин, покушававши да се позиционира у високо компетитивним бечким музичким круговима. У Париској Националној библиотеци сачуван је рукопис Рејхиног Реквијема, односно Мисе за мртве, за који се претпоставља да потиче управо из његовог бечког периода. Одређене композиционе одлике Рејхиног Реквијема, попут израженог лиризма, употребе дрвених дувача и тромбона и доминантне улоге хора, повезују ово дело са Ајблеровим реквијемом, као и са тадашњим развојем бечке школе уопште. Као карактеристике Рејхиног идиoма издвајају се и инвентивна употреба технике фуге, употреба хроматике и разноликих модулација, те колористички приступ оркестрацији.

Аутор Срђан Атанасовски