Електронски студио

Кшенек важи за ствараоца који се током своје каријере опробао у готово свим музичким врстама, а често се у његовим делима може наићи и на смеле комбинације међусобно удаљених композиционих техника и жанрова. Пример таквог остварења је и Ораторијум за Духове, настао 1955. године. У овом делу је електронски парт остварен манипулацијом базичним звучним компонентама као што су синус тонови и филтри, а акценат у структури ове деонице је на глисандима и треперењима са реверберацијом који су на известан начин супротстављени вокалним деоницама. Међутим, Кшенек није у потпуности одбацио традиционална средства израза при реализацији траке, те се може рећи да она у овом случају „замењује" клавирску пратњу, будући да поред сегмената својствених електронском медију, садржи и акорде и пасаже какви су познати из пијанистичке литературе.

Остварење Бајка Петера Етвеша из 1968. године, засновано је на идеји народне приповетке чија је типична наративна структура послужила аутору као основа звучне концепције. Употребљени материјал чине модификовани сегменти гласова који читају одломке 99 мађарских народних прича као и синтетички звукови који су овом случају у другом плану. Композиција следи ток приповедања те почиње уводом у којем се излажу стереотипне формуле и мотиви, тј. типични ликови из бајки. Након тога следи одсек у којем се ликови ближе одређују, како Етвеш наводи, налик на три прасета или седам патуљака, чиме се наговештава и будући конфликт који је у средишту звучне структуре. Композиција завршава разрешењем сукоба са алузијама на уобичајене крајеве бајки оличене у фрази „живели су срећно до краја живота". Звукови гласова су суперпонирани тако да заправо чине сонорну масу чија се густина и карактер мењају, али није могуће, нити је то била Етвешова намера, разумети текст који се изговара већ је акценат на природи звучања које произлази из структуре народне проповетке.

Аутор Милан Милојковић
Уредница Сања Куњадић