Антологија српске музике

Након идеолошког и стилистичког заокрета који се одиграо у српској уметности и музици у годинама после Другог светског рата, обнова модернистичког дискурса почетком педесетих година подразумевала је обрачун са актуелним државним диктатом стваралаштва. Повратак језику реализма у његовом новопрокламованом социјалистичком поетичком оквиру, у српској музици подразумевао је коришћење бројних махом романтичарских изражајних средстава, али и примену одређених жанровских модела заснованих на вокално-инструменталној симбиози. Отклони у правцу модернистичке поетике су, стога, полазили од различитих видова субверзија соц-реалистичког модела, међу којима је компоновање у пољу чисте инструменталне музике било начин да се избегну директне конфронтације са политичким захтевима који су подразумевали да се у музичким делима што више пропаграју идеолошки исправни литерарни садржаји. Језички неутрално поље апсолутне музике за Милана Ристића, предратног авангардисте, био је начин повратка слободи уметничког стваралаштва.

Године 1951, Милан Ристић компонује Другу симфонију која је представљала један од првих и најчистијих примера неокласичног стила не само унутар његовог опуса, већ и у целокупној српској музици тог времена. Његова наклоњеност неокласичном обрасцу била је резултат вишегодишњег рада на поједностављењу сопственог музичког језика, али је у контексту борбе различитих уметничких оријентација на линији соц-реализам/модернизам, била свакако плодоносна за афирмацију овог другог усмерења у току шесте деценије прошлог века. Није без основе и тврдња да је неокласицизам међу модернистичким правцима поседовао највише сличности са социјалистичким реализмом, оличених у израженој тоналности, једноставним формалним структурама и питком музичком језику. Ипак, ослобођена програмског садржаја, Ристићева Друга симфонија била је остварење апсолутне музике које краси упадљива блискост са музичким језиком једног другог, канонског дела европског модернизма – Класичном симфонијом Сергеја Прокофјева. Задовољавајући неке од основних принципа естетике социјалистичког реализма, Ристићева Симфонија није давала повода за конфронтацију са експонентима званичне културне политике, чиме је на субверзиван начин отворила пут повратку модернизма у српску музику.

Међу значајним делима која су током педесетих година потврдила повратак модернистичким начелима ставарлаштва посебно место заузима кантата Ћеле кула - епско виђење у четири певања за солисте, мушки хор и оркестар Душана Радића.

Ово дело Душан Радић је компоновао 1959. године на стихове Васка Попе, инспирисане херојском погибијом српских устаника на Чегру, 1809. године. Позадина овог историјског догађаја заснива се на неуспеху српских војника да се одупру надирању Турака, услед чега су, непомирљиви поразом, дигли у ваздух и себе и нападаче. Од њихових одрубљених глава Турци су потом саградили застрашујући споменик. Потресни Попини стихови који одишу епиком народне поезије, добили су Радићеву музичку интерпретацију која се, међутим, не заснива на призивању фолклорних идиома, нити националног музичког колорита већ, напротив, на модернистичком неокласичном изразу у којем се местимично могу препознати и референце на композионе поступке Даријуса Мијоа.

Уредник циклуса Стефан Цветковић