250 година музичке издавачке куће „Артарија”

Током првих деценија свог постојања „Артарија” ће се позиционирати као водећи музички издавач у Европи, који је у великој мери обликовао укус публике и будуће наративе историје музике овог периода. Реч је о породичној компанији коју су покренули двојица рођака, Карло и Франческо, заједно са својим стрицем Ђованијем Казимиром Артаријом. Пореклом са обала језера Комо у Италији, рођаци су најпре пословали у Мајнцу, али су се већ три године касније преселили у Беч, а 1770. године добили су дозволу власти да тргују издањима начињеним бакарним отисцима. На јесен 1776. године компанија је почела да тргује музикалијима, увозећи издања из Лондона, Амстердама и Париза, а две године доцније почели су да штампају сопствена музичка издања.

Издавачка кућа „Артарија” имала је једну од кључних улога у произвођењу наратива о „бечким класичарима", неуморно пласирајући разноврсне опуса Јозефа Хајдна, Волфганга Амадеуса Моцарта и Лудвига ван Бетовена. Компанија је иницијално успоставила одличне односе са Јозефом Хајдном, о чему сведочи богата сачувана преписка, писана срдачним и пријатељским тоном. Први контакт између компаније и композитора одиграо се 1779. године, а већ наредне године из штампе су изашле прве Хајднове клавирске сонате, што ће бити тек први од преко три стотине штампаних издања Хајднових опуса. Након Хајдна, Волфганг Амадеус Моцарт постао је други фаворизовани композитор чију репутацију је, између осталих, градила и „Артарија”, која је била главни Моцртов издавач. Закључно са 1800. годином „Артарија" је објавила 83 првих издања његових опуса, као и 36 издања композиција првобитно објављених код других издавача. Поредећи овај корпус објављених дела, прво Моцартово издање при „Артарији”, збирка шест раних соната за виолину и клавир из децембра 1781. године, још увек не одаје све композиторове амбиције. Поредак „бечких класичара" у издањима „Артарије” био је заокружен када се Лудвиг ван Бетовен 1792. године преселио у Беч и врло брзо постао још један миљеник овог издавача. Поред мањих дела, Бетовен је својих првих осам нумерисаних, репрезентативних опуса поверио Артарији. Иако су уследила одређена неслагања у односу компаније и плаховитог композитора, „Артарија” је до краја Бетовеновог живота остала један од његових најзначајнијих издавача, а закључно са 1858. годином број издања које су носила његово име премашио је стотину. Још драстичније него ли у случају Моцарта, прво издање Бетовенове музике које је „Артарија” приредила било је изразито скромно и није наговештавало херојски пут којим ће се кретати развој композиторовог идиома: реч је о 12 варијација за виолину и клавир на Моцартову тему арије Фигара из опере Фигарова женидба.

Иако је тријумвират Хајдна, Моцарта и Бетовена доминирао у музичким каталозима „Артарије” на прелазу из XVIII у XIX век, то никако не значи да је њихова понуда музикалија била једнолична, а у њој проналазимо и добро позната имена других композитора према којима устаљени наративи историје музике нису били подједнако благонаклони. Италијански композитор Муцио Клементи је у периоду од 1786. до 1798. године објавио укупно седам опуса у издању „Артарије”, и то превасходно сонате и сонатине за клавир, по чијој разноврсности је био чувен.

Аутор емисије Срђан Атанасовски