Ненси Стораче и бечка опера буфа

Врхунац популарности комичне опере у хабзбуршкој престоници коинцидирао је са премијерама дела Фигарова женидба Волфганга Амадеуса Моцарта и Ретка ствар Винсентеа Мартина и Солера, која су изведена исте 1786. године. Истовремено, ово је била и највиша тачка каријере Ненси Стораче која је наступала у овим продукцијама. Ипак, премијера Моцартовог ремек-дела, уприличена у мају 1786, била је у сенци невоља које су претходне године угрозиле глас Сторачеове. Наиме, у јуну 1785, приликом наступа у опери коју је компоновао њен брат, Стефан Стораче, певачицу су већ у првом чину издале гласне жице, те, по речима присутних, није могла да изведе ниједан тон. Опоравак је трајао чак пет месеци, а у част њеног повратка на сцену, Моцарт и Антонио Салијери посветили су примадони пригодну кантату. Међутим, на пролеће наредне године Ненси Стораче и даље није могла да користи целокупан опсег свог гласа, тако да је Моцарт морао да овим околностима прилагоди деоницу Сузане из Фигарове женидбе, која је иначе била намењена овој певачици. Тек у потоњим извођењима опере у Прагу и Бечу, Моцарт је овај парт записао за стандардни дијапазон сопранског гласа. Либрето, који је за Моцартову опере Фигарова женидба израдио Лорензо Да Понте, обликован је према чувеном позоришном комаду Пјера Бомаршеа, у коме се исмева покушај неверства племића, грофа Алмавиве. Други чин открива заверу грофице Розине, слуге Фигара и његове веренице, Сузане, да раскринкају грофове намере. Арија Сузане конципирана је тако да током њене изведбе Сузана преруши грофовог пажа, Керубина, у жену, што је део плана да се Алмавива призове памети.

Као и у Моцартовом делу, тако и у опери Ретка ствар Винсентеа Мартина и Солера, сусрећемо типичне деонице и драмски израз који је одговарао личности и вокалним могућностима Ненси Стораче. Реч је о улогама које захтевају завидне глумачке способности, а на музичком плану ослањају се на силабичне мелодије, такозваног нота е парола стила, које су у основи уског опсега, али су допуњене колоратурама. У опери Мартина и Солера, за коју је либрето такође писао Лоренцо да Понте, Стораче је тумачила улогу Лиле, лепе сељанке која покушава да спасе своју веридбу од дрских завера. Да Понтеу је као основа за либрето послужила шпанска пасторална драма са почетка XVII столећа, а за премијеру опере шпански амбасадор у Бечу обезбедио је оригиналне костиме који је требало да дочарају атмосферу ове земље. Захваљујући хваљеном пасторалном музичком стилу Мартина и Солера, који је укључивао доминацију мелодије, једноставне вокалне деонице, те обилато коришћење паралелних терци и шестосминских ритмова, опера је доживела највећи тријумф у историји бечке музичке комедије XVIII века, а поједине нумере биле су популарне широм Европе. Ова опера не само што је остала забележена као највећи тријумф Ненси Стораче у Бечу, већ је уметница наставила да изводи поједине нумере и на концертима у Енглеској, а многе опере које је потом за њу писао њен брат, Стефан Стораче, подражавале су музички израз који је у овом пасторалном музичко-сценском делу развио Мартин и Солер. У опери се посебно издваја дует помирења Лиле и Лубина из II чина, који је био изузетно популаран широм Велике Британије, као и сложени финале првог чина, у коме шпанска краљица Изабела, коју је Лила замолила за помоћ, успева да заштити Лилиног вереника од насртаја других мушкараца - свог сина, принца Дон Ђованија, те градског службеника Лизарга - који имају намеру да заведу лепу сељанку.

У фебруару 1787. године Стораче је напустила Беч и вратила се у родну Енглеску, где је до краја каријере наступала на лондонским оперским сценама. Стораче је учествовала је и на концертима приређеним поводом Хајдновог боравка у Лондону, у последњој деценији XVIII века. Опроштајни наступ уметнице одиграо се 1808. године, у њеној четрдесет и трећој години живота. Након смрти, 1817. године, енглески музички писци неретко су се критички освртали на квалитет њеног вокалног тембра, али су јој признавали примат у комичним ролама, промишљеност интерпретације, те заводљиву сценску живост и шарм.

Аутор емисије Срђан Атанасовски