Антологија српске музике

Међу ствараоцима активним на домаћој сцени током прве половине прошлог века, посебно место припада Јосипу Славенском, једној од најоригиналнијих личности српског и југословенског међуратног модернизма. Премда је до 1924. године живео и радио у Загребу, Славенски се након пресељења у Београд у њему трајно настањује. Студент Золтана Кодаја и следбеник Беле Бартока, Славенски показује изразито интересовање за фолклор који постаје основни градивни елемент његовог целокупног стваралаштва. Независан у односу на локалну националну музичку традицију, Славенски се инспирисао фолклорним садржајима свих југословенских, а и шире, балканских народа, односно наслеђем с простора Блиског истока.

Појмови као што су аутентичност, оригиналност, аутохтоност, који прожимају наративе о уметности Јосипа Славенског више него било код другог ствараоца епохе, симптоматични су показатељи њеног наглашеног модернистичког дискурса. Међутим, модернистички опсег поетике овог аутора проширује и његово иступање у подручје музичког експеримента оствареног делом Музика у природном тонском систему насталом 1937. године у којем је Славенски спровео истраживање у домену акустике и конструкције електронских инструмената, користећи се енхармонијумом и Мартеноовим таласима. Међу делима која нису инспирисана фолклором, у опусу Славенског посебно место заузима композиција Хаос из 1932. године, којом се у примени додекафонске серије, те оствареним експресионистичким заоштрењем музичког тока, Славенски сасвим био приближио актуелној естетици европског атоналног експресионизма.

Снажно супротстављен Западном музичком канону, као и актуелним стваралачким синтезама источне и западне традиције у српској музици, Славенски је изградио сопствену позицију „модерног барбарогенија" чија се музика заснивала на актуелизацији архаичних фолклорних слојева. Њихово исказивање Славенски је остваривао експресионистички заоштреним језиком, који је своју прогресивност у односу на језик композитора националне провенијенције, показивао у домену слободније примене атоналности и битоналности, те употреби остината и полиметрије. Његово најобимније дело, Симфонија оријента из 1934. године замишљена као својеврсна ода духовном свету човека, концепцијски је остварена у низу од седам ставова посвећених различитим религиозним заједницама у њиховој историјској протежности, за чији је приказ применио аутентичне хармонске, полифоне и колористичке комбинације, а до којих је дошао проучавајући појединачне музичке културе.

Уредник Стефан Цветковић