Сценска музика Феликса Мендлсона

Године 1841. пруски краљ Фридрих Вилхелм Четврти, веома наклоњен грчкој трагедији, желео је да Софоклова Антигона буде сценски постављена по либрету Јохана Јакоба Кристијана Донера и Аугуста Бека. Тридесетдвогодишњи Мендлсон позван је да компонује музику, те да посебан фокус усмери на важност хорова, имајући у виду значај који су они имали у грчким трагедијама. Композитор је већ у лето исте године започео рад на партитури, и усмерио се на дочаравање специфичне атмосфере сценског комада. Наиме, у Антигони је Мендлсон хоровима омогућио да „музицирају као да говоре" и да песме изводе као у другим вокалним комадима. Атмосфера коју стварају хорови, ритам стихова и вешто реализовани инструментални блокови наглашавају важност звучности комада, те слушалац не мора да мисли о значењу појединачних речи, већ може да се препусти специфичним расположењима која су у Антигону уткана, попут осећаја победе, мира, љубави и туговања.

Дело је премијерно представљено у Потсдаму 28. октобра 1841. године, а како су га критичари и публика оценили као изузетно вредно пажње, оно је већ у пролеће наредне године изведено и у Берлину. Мендлсону је на Филолошком конгресу у Каселу 1842. године уручено посебно признање у којем је наглашено да музика овог сценског комада доприноси буђењу интересовања за грчку трагедију. Убрзо затим Антигона бележи изузетан успех широм Немачке, а само током 1845. године је у Ковент Гардену у Лондону изведена преко 45 пута.

Емисију уређује Ирина Цвијановић