Ненси Стораче и бечка опера буфа

Ненси Стораче је у Бечу боравила од 1783. до 1787. године, наступајући у неким од најчувенијих комичних опера тог времена. Врхунски оперски композитори, попут Ђованија Паизијела, Висентеа Мартина и Солера, Антонија Салијерија и Волфганга Амадеуса Моцарта, сарађивали су са овом певачицом, обликујући главне женске роле према њеним техничким могућностима. Темељно музичко и вокално образовање, те искуство које је Стораче стекла у Италији на пољу опере серије, омогућили су јој да суверено влада низом вокалних и драматских техника и ефеката, које су тако нашле своје место у жанру опере буфе, проширујући стилско богатство и разноврсност музичког израза овог оперског жанра. У току свог боравка у Бечу, у марту 1784. године, Стораче се удала за енглеског виолинисту и композитора Џона Абрахама Фишера, али је брак трајао кратко, услед непримереног понашања супруга, коме је, наводно, због насилног опхођења према својој супружници сам хабзбуршки цар наложио да напусти Аустрију.

У опери Трофонијева пећина Антонија Салијерија, која је премијерно изведена на сцени бечког Бургтеатра у октобру 1785. године, Стораче тумачила улогу Офелије. Заплет је заснован на љубавном четвороуглу двеју сестара, Дори и Офелије, и њихових изабраника, Артемидора и Плистена. Салијеријева опера, писана на либрето Ђованија Батисте Кастија, припада породици италијанских комичних опера које се изругују усамљеним учењацима, односно „филозофима" 18. века, те комичним последицама њихових бизарних савета. Како сазнајемо у подругљивом предговору либрету, о Трофонијевој пећини су наводно говорили још и древни Грци и Римљани, као о месту чудесног извора који мења карактере људи. Тако ће по савету „филозофа" Трофонија сестре Офелије и Дори, те њихови изабраници, Артемидор и Плистен, више пута улазити у пећину и „размењивати" своје нарави. Овакав заплет пружио је Стораче прилику да искаже своју умешност у приказивању разноликих расположења. На почетку првог чина опере сазнајемо о сањарској природи Офелије и њеним нежним осећањима према Артемидору. Лик Офелије представљен је комплексном и виртуозном аријом, праћеном солистичким наступом кларинета. Разиграна арија Офелије из другог чина опере, међутим, сасвим одудара од медитативног наступа у првом чину. У Салијеријевој партитури истиче се и маштовита употреба дрвених дувачких инструмената, а у циљу креирања пасторалне атмосфере. Опера се коначно завршава срећним расплетом и обнављањем уздрманих љубавних веза.

Срђан Атанасовски