Ораторијум "Васкрсење" Стевана Христића

Низ дела која настају крајем прве и почетком друге деценије XX века на таласу утисака и знања који су млади композитори стекли на студијама у иностранству, показују стваралачко расположење за применом савремених стилских образаца, што је водило претежно имперсионистички интонираном модернизовању националног позно-романтичарског језика.

Христићевом ораторијуму Васкрсење из 1912. године у овом смислу припада посебно место. Дело је остварило снажан ефекат у домаћој средини, али је истовремено иницирало полемику која се распламсала у стручној јавности, превасходно по питању недостатка националног израза ораторијума. Основне замерке које су из пера, тада водећег критичара, Милоја Милојевића биле упућене Христићу за ово остварење, тицале су се управо жанра ораторијума који није имао упоришта у историји српске православне, па последично ни уметничке музике. Христићев избор жанра ораторијума делимично се, међутим, уклапао у настојања раних српских модерниста за жанровско-стилским проширивањем доминантне вокалне традиције српске уметничке музике до тог времена, али је представљао и пример његовог космополитски интонираног модернизма оријентисаног ка асимилацији различитих традиција у сврху досезања универзалног уметничког израза. Ово стваралачко усмерење, резултирало је на плану музичког језика Васкрсења отклоном од националног идиома, међутим аргументација Христића била је да национални идентитет једног остварења лежи у његовој припадности националној музичкој традицији схваћеној као корпусу остварења једне националне културе, која не морају нужно имати јасне националне атрибуте по свом музичком језику.

Премда се ораторијум Васкрсење данас сматра антологијским делом српске музике с почетка двадесетог века, Христић је, након премијере 1912. године, за живота добио само једну прилику да га чује уживо.

Уредник циклуса Стефан Цветковић