Ненси Стораче и бечка опера буфа

Рођена 27. октобра 1765. године у Лондону, Ненси Стораче је као певачица наступала на јавним приредбама са непуних осам година, а технику певања усавршавала је са италијанским уметницима кастратром Венанцијом Рауцинијем и композитором Антонијом Сакинијем. Пореклом из музичке породице, она се 1778. године, заједно са родитељима, придружила свом брату, композитору и чембалисти Стефану, на усавршавању у Италији. Стораче је започела своју оперску каријеру у Фиренци наредне године, и у овом периоду била је активна на оперским сценама Милана, Торина, Парме, Рима и Венеције, тумачећи како озбиљне, тако и водеће комичне роле. Њена популарност је расла, због чега јој је директор бечких дворских позоришта, гроф Ђакомо Дурацо, 1783. године понудио ангажман у новоорганизованој италијанској трупи у Хабзбуршкој престоници. Већ у првој сезони у Бечу Стораче је наступила у седам представа, што је била половина од укупног броја оперских продукција те године, а зарадила је и највећи хонорар од свих уметника.

Паизијелова четворочина опера Севиљски берберин настала је у последњој години његовог боравка у служби руске царице Катарине II Велике и премијерно је изведена у Санкт Петербургу 1782. Рађена је према драми Пјера-Аугустина Бомаршеа, која је била популарна широм Европе, па и у самом Санкт-Петербургу. Паизијелово дело убрзо је превазишло оквире руског царства и постало једна од најизвођенијих комичних опера широм континента, са продукцијама у Напуљу, Венецији, Бечу, Амстердаму. Лондону, Лисабону и Мадриду. Бечка продукција приређена је већ 1783, а захваљујући одушевљењу публике опера је била на репертоару бечких позоришта све до 1804. године, са скоро стотину извођења. Лик Розине, који је у Бечу тумачила Ненси Стораче, оригинално је писан за италијанску сопранисткињу Ану Давију де Бернучи, и једини је који је у овој партитури конципиран као вокално виртуозни. На почетку првог чина опера представљају се гроф Алмавива, прерушен у Линдора и заљубљен у Розину, Фигаро, његов бивши слуга и берберин, који ће му помоћи у намери да оствари своју љубав, те Розина и њен заштитник Бартоло, који, упркос њеним жељама, покушава да јој се наметне као супруг. У трећем чину Паизијелове опере се на музичком плану истиче арија Розине, Пролеће већ се враћа. Чин приказује ситуацију у Розинином дому, у којој је Фигаро прерушен у њеног учитеља музике и покушава да нађе начин да уведе грофа Алмавиву, а завршава се динамичним комичним квинтетом забуне. Розина пева арија као део свог часа музике, пародирајући ригидну da capo форму опере серије. Арија садржи опсежни оркестарски увод, те честа риторнела, као и веома успели средњи лагани одсек, заснован на ритму сичилијане и хармонији наполитанског секстакорда.

Срђан Атанасовски