Бахови и Абелови претплатнички концерти

Немачки композитор Карл Фридрих Абел рођен је у Кетену 1723. године, у породици свирача виоле да гамба. Израставши и сам у врсног виртуоза на овом инструменту, али и у вештог композитора галантног стила, Абел је био ангажован на двору у Дрездену, док услед Седмогодишњег рата није избегао у Лондон. Објављивао је велики број дела, како у Лондону, тако и у немачким земљама, а био је врло активан на пољу организације концерата. Абел је био врсни познавалац европске музичке сцене, редовно је посећивао музичка дешавања у Паризу, а велики број извођача које је заједно са Бахом ангажовао у Лондону познавао је одраније из Дрездена.

Бахови и Абелови претплатнички концерти одржавали су се у енглеској престоници почев од 1765. године, те закључно са зимском сезоном 1781. године. „Лондонски Бах" преминуо је првог јануара 1782. године, а Абел је у наредним годинама покушао да настави организацију концерата, да би на крају био приморан да одустане, поготову након што је Бахова удовица, сопранисткиња Чечилија Граси, одбила његову понуду за даљу сарадњу. Већ крајем седамдесетих година XVIII века популарност Бахових и Абелових претплатничких концерата почела је да јењава. Овоме је допринела све снажнија конкуренција на пољу јавних концерата у енглеској престоници, поготову концерти у Пантеону, почев од 1774. године, те ривалска концертна серија Ђованија Галинија у истој дворани на Хановер скверу, али и једноличност репертоара који су Бах и Абел нудили. Наиме, док су њихови конкуренти изводили музику бројних чувених композитора, укључујући и најновије Хајднове симфоније, Бах и Абел су углавном свирали сопствена дела.

Концертантна музика заузимала је значајно место на Баховим и Абеловим приредбама. Концерти за флауту Карла Фридриха Абела одликују се високим интерпретативним захтевима, те брижљивом оркестрацијом која је требало да звучно потцрта агилност солисте. Концерт за обоу број 2 у Ф-дуру Јохана Кристијана Баха компонован је око 1770. и сачуван је у деоницама које су служиле за концертна извођења, а које је Чечилија Граси, након смрти свог супруга, поклонила енглеској краљици Шарлоти. Концерт је, по свему судећи, писан за обоисту-виртуоза Јохана Кристијана Фишера, који је редовно наступао на претплатничким концертима почев од 1768. године. Бахова решења на плану форме сведоче о жељи да се однос оркестра и солисте учини неизвеснијим и мање типизираним. Посебно је занимљив лагани став - larghetto - у коме опсежни оркестарски риторнело даје основ за слободни рапсодични наступ солисте. Концерт за клавир у Бе-дуру Јохан Кристијан Бах објавио је 1777. године као четврти у опусу 13. У односу на претходна два опуса у истом жанру, концерти из опуса 13 су значајно амбициознији, како на плану инструментације, тако и по обиму. Концерт у Бе-дуру показао се као најпопуларнији од свих Баховим дела у овом жанру, пре свега јер је у финалу употребљена мелодија једне познате шкотске песме. Пијанисти је поверена велика одговорност у контроли целокупне интерпетације, имајући у виду редукцију риторнело наступа оркестра, те сложену солистичку каденцу.

Аутор Срђан Атанасовски