Виченцо Белини: Капулети и Монтеки

Опера Монтеки и Капулети је премијерно изведена у театру Ла Фениче у Венецији 1830.године, а претпоставља се да је на њеној париској премијери у Италијанском театру 1833. године био и Фредерик Шопен, иначе велики љубитељ Белинијеве кантилене. Ренесанса ове опере је започела 1935. године, када је поводом обележавања стогодишњице од Белинијеве смрти, ово дело поново постављено на европске позорнице, оставши до данас део стандардног оперског репертоара, и поред тога што лик главног мушког протагонисте тумачи мецосопран.

На музичком плану, ова опера отвара Белинијев зрео стваралачки период, у којем је евиденто његово умеће обликовања комплексније музичке структуре, као што је уланчавања арије, ариоза, речитатива и ансамбла у финалима чинова. Белини је у овој опери успешно искористио и прерадио 10 мелодијских фраза из своје неуспешне опере Заира, тако да је у једном писму из 1833. године написао да су Заиру осветили Капулети. Тема несрећних љубавника омогућила је Белинију да покаже своје најјаче оружје, а то су нежне, елегичне кантилене. Због тога су многе оперске звезде XIX века радо учествовале у извођењу ове опере иако су водећи композитори тог доба упозоравали на „старомодност" Белинијевог оперског писма. Занимљиво је напоменути да је Вагнер изузетно ценио Белинијевеу мелодијску инвенцију овог дела, иако је осуђивао његову драмску концепцију.

Оперска верзија приче о Ромеу и Јулији, инспирисана је италијанским ренесансним изворима, а не Шекспировом трагедијом. У позадини сукоба две породице - једне која припада Гвелфима и друге која се сврастава међу Гибелине у Верони у XIII веку - дешава се трагична љубав двоје младих. Јулију приморавају да се уда за Тебалда, а она у очајању испија напитак који ће учинити да сви помисле да се убила. Крај је свима познат. Јулија је пала у дубок сан, а Ромео, не знајући за план који је сковала заједно са својим доктором Лоренцом, испија отров на њеном гробу. Када се несрећна девојка пробуди и види тело свог вољеног, она умире од бола. Чланови зараћених породица остају преиспитујући мржњу која доноси само смрт и тугу.

Уредница Ксенија Стевановић