Свађа глукиста и пичиниста

Последња опера коју је Глук поставио у Паризу и уједно музичко-сценско остварење којим се завршава његов опус, јесте ‘лирска драма' Ехо и Нарцис, премијерно изведена у септембру 1779. године. Реч је о посве специфичној опери у којој је Глук трагао за изразито пасторалном атмосфером, коју је дочарао уздржаним музичким стилом и наглашеном употребом дрвених дувачких инструмената. Као таква, ова опера је представљала нагли заокрет у односу на велике оперске трагедије које су јој претходиле у композитором опусу и изневерила је очекивања париске публике, која није показала разумевање за овај камерни, пасторални експеримент. Неуспех опере није ублажила ни друга, данас једина сачувана верзија, коју је Глук приредио 1781. године. Либрето опере је према Овидијевим Метаморфозама приредио барон Лудвиг Теодор фон Чуди; љубоморни Аполон ће покушати да осујети венчање нимфе Ехо и смртног ловца Нарциса, тако што ће омађијати ловца не би ли се заљубио у сопствени одраз. Ехо умире скрхана болом, али ће је искрена љубав Нарциса уз помоћ Купидона, бога љубави, вратити у свет живих. Завршни чин Глукове опере, у којем Нарцис својим дирљивим љубавним ламентом враћа живот нимфи, завршава се химном љубави.

Након неуспеха опере Ехо и Нарцис Глук се повукао из Париза и препустио оперску позорницу париске престонице свом ривалу Николу Пичинију. Пичинијев тријумф уследио је 1783. године, када је премијерно изведена његова лирска трагедија Дидона, на либрето Жана Франсоа Мармонтела, а према античкој причи о Дидони, краљици Картагине, која је трагично заљубљена у тројанског јунака Енеју. Пичини је у овој опери успео да изгради хетерогени музички идиом, ослањајући се како на експресивне италијанизиране нумере, тако и на једноставност француске мелодије, али и на Глуков драматски стил. Хармонски поступци попут употребе умањеног септакорда и наполитанског секстакорда, те изненадних модулација и удаљених тоналитета, омогућавају музици прати динамику заплета.

Иако је напустио Париз након фијаска своје последње опере, Ехо и Нарцис, Глук је и даље имао поруџбину да напише оперу на либрето Данаиде Франсоа-Луја Гана Леблана Рулеа, рађеном према предлошку Ранијера Калцабиђија. Ослабљеног здравља и стрепећи од новог пораза, Глук је овај задатак предао у руке свог ученика, Антонија Салијерија. Париска публика све до премијере није знала ко је прави аутор опере, јер се говорило о томе да Глук и Салијери заједно раде на партитури, да Салијери ради према Глуковим детаљним упутствима, односно да се његова улога састоји тек у томе да доради Глукове нацрте. Међутим, пред саму премијеру опере објављено је писмо у којем је Глук означио Салијерија као јединог аутора музике, навевши да је он младом композитору само пружио одређене савете. Салијеријева решења сведоче о утицају Глукових опера, поготову оркестрационих новина које проналазимо у оперском идиому овог композитора, али и о печату који су на стил лирске трагедије оставиле опера Никола Пичинија. На тај начин, Салијеријева опера Данаиде затвара деценију дугу ‘свађу глукиста и пичиниста' и указује на даљи пут развоја француске озбиљне опере, у којој ће наслеђа оба композитора - Глука и Пичинија - наћи своје место. Радња опере смештена је у митско време Старе Грчке. Данај преваром уговара брак својих кћери, Данаида, за синове свог непријатеља, Египта, али им наређује да у првој брачној ноћи убију своје мужеве. Најстарија кћер, Хипермнестра, поштедеће живот свог супруга, Линкеја, у кога је искрено заљубљена, али ће Линкеј убрзо успети да освети своју браћу.

Срђан Атанасовски