Електронски студио - Г. М. Кениг и К. Гујвартса

Кениг је вероватно најчувенији коаутор у свету електроакустичке музике. Поред Штокхаузена са којим је реализовао Контакте и Песме младића, списак композитора са којима је сарађивао обухвата још и Лигетија, Кагела, Брина и друга чувена имена. Овако широка Кенигова активност је резултат споја његових широких интересовања која су обухватала како музику уопште тако и рачунарску технологију, у којој се прославио програмом за синтезу под називом ССП, на чијем раду је започео још 1971. године. Значајан допринос је дао и теорији музике, а његови текстови су објављени у шест томова под називом Естетичка пракса. Кенигов опус обухвата скоро све музичке жанрове, а посебну пажњу је посвећивао споју традиционалних и електронских интрумената. Емитоваћемо композицију под називом Терминус II из 1967. године, реализовану у Институту за сонологију у Утрехту.

Карела Гујвартса је почетком педесетих година са Штокхаузеном зближило интересовање за серијализам, а окосницу њихове сарадње чинио је новооткривени синус-тон генератор који су обојица видели као потенцијални извор чистог музичког материјала. Штокхаузен није био задовољан верзијом уређаја, те га је 1953. године побољшао, радећи са Гујвартсом на Композицији број 5. Разилажење ове двојице аутора је управо узроковао исход њихове сарадње на овом делу, будући да је Штокхаузен, незадовољан резултатом, након Композиције број 5 напустио идеју о синус-тону као чистом музичком материјалу и окренуо се другим техникама синтезе, што је Гујвартс протумачио као издају серијалистичких идеала. Белгијски аутор је наставио да користи серијалне технике и у Комаду за клавир и траку из 1964. године, а првобитна намера му је била да потпуно синхронизује обе деонице. Међутим, суочен са различитим природама ова два извора звука и Гујвартс се, као Штокхаузен деценију раније, одлучио да одустане од тоталне серијализације, остављајући простора извођачу да сам одреди свој однос према траци.

Аутор емисије: Милан Милојковић