Антон Раф и озбиљна опера његовог доба

Када је палатинатски електор Карл Теодор ступио на баварски престо, 1779. године, дворско позориште са највећим делом певача и музичара, укључујући и Антона Рафа, измештено је из Манхајма у Минхен. У овом граду Раф је остварио своју последњу оперску улогу, тумачећи улогу Идоменеја у истоименој опери Волфганга Амадеуса Моцарта из 1781. године.

Моцарт је упознао Рафа када је посетио Манхајм 1777. године и присуствовао извођењу опере Гинтер фон Шварцбург Игнаца Холцбауера, а имао је прилику да сведочи и његовом наступу на Духовним концертима у Паризу наредне године. Моцарт се у писмима свом оцу није увек похвално изражавао о Рафовим извођачким способностима, критикујући његову глуму, али и опсег гласа и технику. Савременици су ипак високо ценили Рафа, сматрајући га и у његовим позним годинама једним од последњих великих представника школе легато и портаменто технике коју је изнедрио кастрат Бернаки. Писало се и о његовом необично великом опсегу гласа, умешности у извођењу колоратура, вокалној чистоћи и деликатном состенуту. Моцарт је као знак пријатељства 1778. године Рафу посветио тенорску концертну арију, а Раф је вероватно био укључен и у само уговарање поруџбине Идоменеја. Иако премијерно изведен у Минхену, Моцартов Идоменеј наставља традицију реформисане опере серије неговане на манхајмској позорници електора Карла Теодора. Моцартова партитура је корак даље у погледу ангажовања оркестра, као и у континуитету музичко-драмског тока, уз чување развијених арија и увођење италијанског лиризма.

Либрето опере је, према француском оригиналу Антоана Даншеа, приредио салцбуршки свештеник Ђовани Батиста Вареско. Радња прати моралне дилеме критског краља Идоменеја, као и недаће невиног љубавног пара: његовог сина, Идамантеа и тројанске принцезе Илие, чију љубав покушава да осујети микенска принцеза Електра. У другом чину истичу се интроспективна алегорична арија Идоменеја, те опсежни финале у коме ће морска неман осујетити Електрину намеру да заједно са Идамантеом отплови пут Микене. Расплет опере доноси последња сцена трећег, завршног чина опера, која се одиграва код Нептуновог храма: краљ Идоменеј и свештеници су спремни да жртвују његовог сина Идамантеа боговима, али их прекидају вести да је принц Идаманте однео победу над морским чудовиштем; када Илиа, заробљена тројанска принцеза, буде понудила свој живот у замену за Идамантеов, пророчиште ће прогласити крај клетве, а Идоменеј ће предати престо свом сину. У овој сцени, поред наступа Идоменеја, посебну пажњу завређују екстензивна и имагинативна употреба речитатива акомпањата кроз читаву сцену и виртоузна арија беса принцезе Електре, несрећно заљубљене у Идамантеа.

Срђан Атанасовски