среда, 19.11.2014, 20:02 -> 15:00
Извор: Трећи програм
Историјски снимци
Пијаниста Јозеф Хофман уз пратњу Филаделфија оркестра под управом Јуџина Ормандија изводи Концерт за клавир и оркестар број 4 у де-молу, опус 70 Антона Рубинштајна. Снимак је начињен на турнеји којом је пијаниста 1938. године обележио свој златни јубилеј.
Једна од парадигматичних пијанистичких фигура међуратног периода, Јозеф Хофман је током низа деценија својом делатношћу представљао синоним за ову уметничку дисциплину. Његова концертна пракса, праћена студијским сесијама, као и снимањима живих наступа реализованим у распону од готово педесет година, смешта га у ред уметника са највећом дискографском заоставштином овог периода. Као један од првих пијаниста који су начинили звучне записе још крајем деветнаестог, Хофман је до средине 50-их година прошлог века, био сведок развоја технологије која је прешла пут од клавирских ролни, па до реализације стерео звука.
Као вероватно најславнији ученик Антона Рубинштајна, Хофман се данас перципира као експонент традиције романтичарског пијанизма, што бројни аспекти његових извођачких захвата несумњиво могу да потврде. У првом реду, виталност наслеђа у естетици његових интерпретација уочава се кроз тонски колоризам, тежњу ка разуђивању темпа, наглашену лирско/драмску поларизацију у карактеризацији музичког тока, динамичка заоштрења, виртуозни третман ad libitum одсека као и кроз потенцирање мелодијског рубата. Премда се Хофманов пијанистички вокабулар заснивао на поменутим ознакама романтичарске естетике, један незаобилазан сегмент његових настојања носио је карактер модерности и он је откривао свакако други пол Хофманових уметничких настојања. Реч је у првом реду о односу према нотном тексту, у којем је Јозеф Хофман показивао значајно другачији став у односу на гледишта претходне, али и већине пијаниста његове генерације. Наиме, Хофман је био један од првих заговорника афирмације преимућства нотног записа над личном креацијом, односно, био је један од пионира међу апологетама неприкосновености композиторове, а не више извођачеве идеје дела. Како је наводио: „Права интерпретација једног музичког остварења подразумева његово правилно схватање, а то зависи од апсолутно тачног читања нотног текста." Претпоставком о тексту као прецизном заступнику композиторове идеје, а не више као о помоћном средству чија је функција да се третира као музички сценарио, односно као упутство за кретивну надоградњу, Хофман је својом праксом мењао дотадашња уверења о улози интерпретатора, и свакако, постављао основе новој естетици музичке интерпретације.
Аутор емисије: Стефан Цветковић
Коментари