Имагинарни пејзажи – Вилијам Басински

Августа и септембра 2001. године Басински је одлучио да своје траке са луповима из 1982. године пребаци у дигитални формат. Током преснимавања, слојеви старих трака су се раздвајали, а неке од њих су почеле и да се претварају у прашину. Ипак, Басински је наставио да снима овај процес бележећи, како је, према његовим речима, "музика почела да умире". Све ово се дешавало у освит догађаја који ће променити Америку, али и свет у протеклој деценији. Наиме, по уметниковом сведочењу управо када је завршавао Лупове у дезинтеграцији и са пријатељима преслушавао радове, десио се терористички напад 11. септембра на Њујорк. То непосредно искуство ужаса и дезинтеграције града нашло је своју уметничку кореспонденцију у музици састављеној од исијавања "чисте, непатворене, туге" какви су лупови који нестају. Сам Басински је рекао да су у његовим репетитвним "звучним петљама" налазе његова "младост, његов изгубљени рај, амерички пасторални пјезаж и све оно што одумире полако, нежно и лепо. Живот и смрт су овде забележени као целина; смрт је део живота: космичка промена, трансформација сама", заључује Басински. Изузетна емотивна реакција слушалаца на ове композиције везана је пре свега за мајсторско обликовање времена унутар ових структура прожетих микро помацима и разарањима. Наиме, Басински стварно бележи и звук и време, односно паралелизам одвијања композиције и њеног рашчињавања. Нестајање трака Басинског је самим тим не само снимљено, већ је призвано и овековечено, као мементо мори уметности саме.

Уредница Ксенија Стевановић