Антон Раф и озбиљна опера његовог доба

Пошто је створио успешну каријеру, наступајући у врхунским извођењима опера у италијанским градовима, попут Фиренце и Напуља, Антон Раф је 1770. године прихватио место у оперској трупи манхајмског дворског позоришта. Раф је први пут певао у Манхајму тридесет година раније, тачније 1741. године, на прослави венчања електора Карла Теодора, а његов тријумфални повратак у немачке земље недвосмислено је указивао на намеру манхајмског двора да своју оперу уздигне на ниво водећих италијанских и француских позорница.

Рафов долазак је такође допринео директном утицају напуљске опере на Манхајм. У првим годинама после његовог доласка ангажовани су неки композитори са којима је Раф сарађивао у Напуљу - Никола Пичини и Јохан Кристијан Бах, а постављена су и поједина либрета чије су напуљске продукције биле успешне, попут Метастазијеве dramme per musica Катон у Утици. Јохан Кристијан Бах је био позван да компонује оперу Темистокле поводом имендана електора 1772. године, што је Антону Рафу пружило још једну прилику да се на манхајмској позорници појави у насловној улози. Као либрето за оперу Темистокле Јохана Кристијана Баха послужио је текст Пјетра Метастазија, који је за потребе ове продукције приредио манхајмски дворски песник, Матија Вераци. У опери се прати лик Темистоклеа, прогнаног атинског генерала, који трага за својом ћерком у престоници персијског краља Ксеркса. У другом чину опере Ксерксов гнев, проузрокован Темистоклеовим одбијањем да поведе војску против Атине, покушаће да ублажи његова ћерка Аспазија, која ће персијском краљу понудити своју руку, упркос својој љубави према атинском амбасадору, Лизимаку. Први и трећи став уводне синфоније Бах је позајмио из своје лондонске опере Каратак из 1767. године, док се први чин завршава опсежном троделном, односно dal segno аријом Темистоклеа. У другом чину опере издваја се арија Темистоклеа, те завршни квартет, који је, као иноваторски потез у опери серији тог времена, осмислио Матија Вераци. Антон Раф није био наклоњен савременим решењима овог типа и првенствено се осећао удобно у аријама класичне форме у којима је до изражаја долазио његов вокални виртуозитет, те стога не чуди што његов лик не учествује у овом ансамблу.

Срђан Атанасовски