Кристоф Вилибалд Глук на Хабзбуршком двору

Поводом прославе венчања хабзбуршког престолонаследника и будућег цара Јозефа II и баварске принцезе Марије Јозефе јануара 1765. године Глук је написао чак три сценска дела, међу којима се као најамбициознија издваја ‘dramma per musica' Телемах, или Киркино острво, изведена у бечком Бургтеатру. Дворски песник, Марко Колтелини, прерадио је већ постојећи либрето Карла Зигисмонда Капачеа, који је 1718. године поставио Антонио Скарлати, и сажео структуру опере у два чина. Служећи се оркестарским речитативом, ансамблима, кратким аријама и отвореним музичким нумерама, Колтелини и Глук израдили су оперу која представља значајан допринос у покрету реформе опере серије. Телемах се сматра Глуковом најзначајнијом опером насталом између Орфеја и Еуридике и Алкесте, односно у периоду између 1762. и 1767. године, у којој су тековине оперске реформе успешно имплементиране у конвенционални оквир целовечерње италијанске озбиљне опере. Радња прати Одисејевог сина Телемаха који на острву чаробнице Кирке трага за својим заточеним оцем. У другом чину опере Одисеј ће прихватити љубав свог сина према Астерији, за коју ће се испоставити да је изгубљена крићанска принцеза. Сво троје затим беже са острва чаробнице Кирке, која их прогони магичним кочијама и заветује се на освету.

Међу последњим Глуковим операма писаним за хабзбуршку престоницу налази се опера Парис и Хелена, која је уједно и завршна у низу Глукових реформисаних опера писаних у сарадњи са либретистом Ранијеријем де Калцабиђијем. Премијерно изведена 3. новембра 1770. године у бечком Бургтеатру, опера говори о почетку љубави Париса и Хелене и прати Париса након његовог суда о лепоти богиња, у коме је Афродити дао предност над Атином и Хером, до тренутка када ће са Хеленом од Спарте запловити пут Троје. За разлику од Орфеја и Еуридике и Алкесте, ову оперу не одликују трагични заплет и сцене засићене патосом. Значајан квалитет опере јесте пажљиво портретисање два супротстављена табора, Фригијаца, односно Тројанаца, с једне, и Спартанаца, с друге стране, као и самог лика Хелене, у којој се стапају наивна сентименталност и спартанска једноставност. Пажњу привлачи и хомеровска јукстапозиција света богова и света људи, те појава Атине Паладе која, у својеврсном anti-deus-ex-machina поступку, опомиње на трагичну судбину протагониста усред срећног завршетка опере. Дело такође представља Калцабиђијев отворен напад на Метастазија и његово наслеђе и то, овога пута, на подручју сентименталног израза. Ипак, опера је имала мање успеха него претходне две и ретко је извођена. Други чин опере одвија се у дворани краљевске палате у Спарти, где се Парис и Хелена први пут сусрећу и заљубљују једно у друго.

Срђан Атанасовски