Имагинарни пејзажи

Ово остварење показује нову фазу развоја Фростовог израза, која га чини једним од најиновативнијих и најузбудљивијих појава на експерименталној електронској сцени. За разлику од већине савременика на овом пољу, који негују пре свега медитативни дрон звук, Фрост је ову звучну парадигму заменио снажним, физичким, монолитним конструкцијама базираним на неуморном, репетитивном, „исклесаном" ритмизовању акустичког материјала.

Нумере са албума Аурора управо плене својом неукроћеном снагом из које се „клеше" форма, која је по својим димензијама грандизона и вишеслојна, нимало налик минималистичкој естетици нордијског авант-техна. Оно што Фрост истражује јесте својеврсна „естетика ружног" односно „естетика ексцеса" данашњег постиндустријског доба. Фрост ову музику саздану од физичких екстрема звука ставља у контекст постапокалиптичних остатака цивилизације. Он ствара неку врсту другостепене елегије, јер су његове нумере састављене од трагова, крхотина и комада некадашњих целина. Ова инверзија смисла, његов грандизони и индивидуалистички гест, сврставају га међу прве постромантичаре експерименталне електронике данас. Он каже „Не постоји нетакнута визија дигиталне музике. Она је прљаво и нецивилизовано даровање испрекиданог будућег времена у којем ватре узбуне осветљавају уништене ноћне клубове, а вера у плесни подијум лежи у генераторима на дизел... који једу своје кисело гориво толико бучно да тиме угрожавају саму музику коју напајају."

Уредница емисије Ксенија Стевановић