Кристоф Вилибалд Глук на Хабзбуршком двору

Почетком друге половине XVIII столећа један од специфичних оперских жанрова који је био популаран на бечком двору била је такозвана azione teatrale, односно „позоришна радња". Позиционирана на размеђи серенате, односно драматске кантате, и опере, azione teatrale била је пригодни жанр, те су ове опере по правилу специјално компоноване за обележавање значајних датума царске породице и нису поново извођене. Као позорница служили су салони у царским палатама, а не јавна позоришта. Радња је била сведена на тек неколико ликова и алегоријског односно митолошког садржаја. Зачетник жанра azione teatrale био је Пјетро Метастазио, који је између 1721. и 1765. године написао дванаест либрета овог типа, од којих су последња два била намењена управо Глуку и приредбама на Хабзбуршком двору. На музичком плану, жанр azione teatrale подразумевао је учешће камерног хора, вокални виртуозитет интимног типа, те значајну улогу оркестра уз употребу тонског сликања и речитатива акомпањата. Ове одлике су заправо кореспондирале са покретом реформе италијанске опере серије, те не чуди и што је Глукова опера Орфеј и Еуридика, из 1762. године, која слови за први пример доследне примене реформаторских начела, заправо оригинално била насловљена као azione teatrale. Глуково дело Метеж на Парнасу, једно је од двеју композиторових опера у овом жанру на либрето Пјетра Метастазија. Опера потиче из јануара 1765. године и настала је као део прославе венчања надвојводе Јозефа и баварске принцезе Марије Јозефе. Извођење ове опере у Шенбруну уприличено је као изненађење за брачни пар: улоге су тумачиле Јозефове сестре, док је континуо на чембалу свирао и извођењем руководио надвојвода Леополд. Комични заплет заснован је на наивној свађи трију муза и бога Аполона.

Поред Глука, низ других композитора присутних на Хабзбуршком двору окушао се у компоновању пригодних оперских дела. Посебну пажњу привлачи једна од последњих опера Јохана Адолфа Хасеа, Пирам и Тизба, из 1768. године. Писана на либрето Марка Колтелинија, опера је означена и као ‘трагични интермецо', а одликује је једноставност радње и увођење балетских дивертисмана. Континуитет музичко-драмског тока спроведен је употребом оркестарског речитатива, прокомпонованих арија и дуета те се ова партитура издваја као изразито модерна у Хасеовом опусу. Радња прати несрећну љубав Пирама и Тизбе, који беже од својих породица како би били заједно, али, изгубљени у шуми, у трагичном неспоразуму одузимају себи живот.

Срђан Атанасовски